Постоје путовања која човек планира, и она друга – на која те позове душа.
Прво ходочашће Марије Сеочанац ка Манастиру Острог, путовање духовног уздизања, било је управо такво. Пут на који није кренула због снаге, кондиције или припреме, већ због вере, жеље и оног тихог позива срца који се не може објаснити речима.
Из Врњачкe Бањe кренула је аутом до Требиња, а онда из Требиња пешачила, заједно са верницима, готово 100 километара до светиње Манастира Острог.
– Три дана хода, молитве, тишине, смеха, умора и вере. Три дана током којих сам, корак по корак, упознавала и пут и себе. За некога ко нема физичку кондицију, нити било какву припрему за овакав подвиг, сваки километар био је изазов. Ноге из дана у дан добијају на дар по који жуљ више, тело тражи одмор, али срце… срце је сваким кораком било све лакше и ближе оном необјашњивом миру који човек осети када иде ка светињи.
Оно што је овај пут учинило још посебнијим јесу људи које сам упознала. Дивни, искрени и племенити. Свака њихова реч подршке, осмех и корак поред мене давали су ми снагу онда када сам мислила да више не могу.
Посебну снагу на овом путу давала ми је и подршка моје породице и најближих. Њихове молитве, брига, речи охрабрења и вера у мене били су ослонац у тренуцима умора и слабости. Када знаш да те код куће чекају људи који свим срцем стоје уз тебе, сваки корак постаје лакши, а пут добија још дубљи смисао.
На овом путу научила сам да ходочашће није само ходање. То је борба са самим собом, искушење вере, али и највећи благослов који човек може да доживи. Када мислиш да више немаш снаге, Господ ти покаже да можеш још један корак. Па још један. И тако све до Острога.
Неизмерно сам захвална мом великом пријатељу Миљану Гуровићу, који ме је позвао на ово свето путовање, као и Ансамблу народних игара „Јован Дучић“ из Требиња, у организацији и под вођством Небојше Ратковића Челца.
За мене је ово искуство које се не може описати речима, нити купити новцем. То је осећај који остаје заувек у срцу – мир, вера, љубав и благодет коју носи пут ка светињи. На путу ка Острогу видећете једну јединствену реку која иде уз брдо – реку људи, вере и наде. Руку под руку, са молитвом у срцу, сви корачају истим путем, а опет свако носи своју причу и свој крст, надахнуто нам је изјавила Марија Сеочанац.
И Марија је имала привилегију да схвати како ходочашће даје снагу за коју не знамо да је поседујемо.
