РЕКОНСТРУИСАЊЕ МЕМОРИЈЕ ДАВНО ПРОШЛИХ ТРЕНУТАКА

У оквиру музејског програма „Врњачки ликовни круг“, у Замку Белимарковић 21. септембра отворена је изложба: „Marks, gaps, and windows“ врњачке уметнице Сандре Лакићевић.

– Оно што је мени јако важно да поменем је да су три моја рада инспирисана историјом Замка Белимарковић и том трансформацијом овог простора који је пре свега био приватни простор – у јавни простор. Те мале назнаке као што је покривен радијатор, као што је покривен прозор да би сада био изложбени зид је управо оно што је мени била инспирација за та три рада. Тачније, радови су буквално настали по узору на те форме, дакле саме форме те архитектуре унутрашње послужиле су као скица за те радове. Поред њих укључена су и два рада која су мени јако важна, један од њих је укључен и у колекцију Замка подржан од стране Министарства културе, док је други рад настао у исто време и та два рада су почетак серије која је овде представљена, рекла је Сандра Лакићевић приликом отварања изложбе.

Сандра Лакићевић је основне и мастер студије завршила 2015. године на Факултету ликовних уметности у Београду, да би школовање наставила у LUCA School of Arts у Бриселу, где је завршила своје друге мастер студије из области визуелне уметности. Од 2015. године живи и ради у Белгији и активно излаже у земљи и иностранству. Финалиста је Награде „Димитрије Башичевић Мангелос“ за 2020. годину.  Самосталне изложбе остварила је у Панчеву, Мајданпеку, Бриселу и Београду.

„Креација простора, у коме лично и универзално коегзистирају, представља константу која се провлачи у стваралачком опусу Сандре Лакићевић. Кроз процес минуциозног рада, копања по сећањима и потоњом деконструкцијом истих, отвара нам се искуство доживљаја меморије и заборављања. У случају изложбе „Marks, gaps, and windows“, то поприма нов облик наративности. Прелазећи на следећи предмет њене пажње, архитектура и култура сећања праве нераскидив чвор саткан од бројних нити које сежу у прошлост.Замак Белимарковић, у коме се одвија самостална изложба Сандре Лакићевић, представља парадигматски пример овог процеса. Као зграда која је претходно представљала један приватан простор, кроз процес административног преименовања у културно добро од великог значаја и архитектонске интервенције у ентеријеру, она добија нову намену. У таквом простору спајају се универзално и лично, смењују се ликови и сећања, а ходницима одјекују реминесценције интиме, баш као и у делима Сандре Лакићевић.“ – пише о овој изложби Јована Трифуљеско.

Изложбу која ће трајати до 8. октобра отворила је Јелена Боровић Димић.