Садњом Записа у дворишту школе, далеке 2010-те године, родило се и Удружење „Сачувајмо Отроке“. За ових петнаест година натворили смо многа „чуда“ у жељи да Отроке отргнемо из заборава, и после кабареа „Све смо могли ми“ који смо подарили као најбољи лек за душу и срца последњих романтичара, истина је жива да су Отроци у дане Светог Сретења и Свете Тројице већ више година постали култно место за део нашег народа који не жели да заборави прошлост а још мање да је се одрекне.

Пре 28 година је умро велики песник Душко Трифуновић који је предвидео своју судбину у речима „по мени се ништа неће звати“. „Грешио сам много, и сад ми је жао и што нисам више, и што нисам луђе, јер, јер само ће греси када будем пао – бити само моји – све је друго туђе“. На дан његове сахране, када су износили ковчег из капеле, на небу се од авиона појавио број осам, као знак бесконачности.

Уверен сам да никада није помислио да ће му баш у малом  селу  Отроци (космичког значења, мала деца) његови пријатељи приредити величанствен омаж, сада већ и наш велики пријатељ Горан Лазовић, који ове вечери није био Горан већ Душко, и чудесни Жељко Савић који је са невероватном енергијом и божанственим гласом препуну „салу културе“  у Отроцима држао на ногама и где су сви заједно певали највеће хитове Бијелог дугмета, Здравка Чолића, Вајте, Индекса…

О поменутој атмосфери можда највише говоре Жељкове речи да је ово што је доживео у Отроцима нешто најлепше у његовој пребогатој музичкој каријери, уверавајући нас да му је овде било лепше него на концертима Бијелог дугмета код Хајдучке чесме или у Чикагу.

И заиста у ових петнаест година још се није десило да препуна сала све време слушајући незаборавне и вечне хитове наше младости заједно са Жељком у делиријуму изражава своју срећу и задовољство.

Нема тих речи да се опише то осећање „шта би дао да си на мом месту“ али за пар дана ће целокупни програм бити постављен на Yu Tube од професионалног сниматеља ове незаборавне вечери у Отроцима.

У кратком уводу пре почетка званичног програма, сви присутни су минутом ћутања одали почаст нашем великом пријатељу, другу и саборцу, Жарку Марковићу који се упокојио између два наша сусрета.

Такође, као и увек на нашим манифестацијама имамо пријатна изненађења… овај пут је то било присуство познате сликарке Венере (Вере) Гомез која се родила у бившем СССР-у где је и завршила школовање а већ 40 година живи у Панами. Госпођа Гомез је поклонила Удружењу два своја рада, а председник Скупштине Удружења, Александар Марић  јој је поклонио нашу Монографију са посветом и захвалношћу.

Милош Вукомановић