Eутерпином путањом: Драгиша Обрадовић сав живот служи уметности и уметност му узвраћа дајући смисао постојању. Уз скулптуру, цртеж, есеј, било је очекивано да га Ерато, лепотица нимфа, кћи Зевсова и Мнемосинина, приведе себи, и изнедри песника. Заштитница лирике, високо уздигнута над Бањским висом званим Црквено брдо и птицом феникс у руци (насловна страна) откључава време Драгише Обрадовића, и иза тог кључа осветли емотивни и мисаони простор лирског субјекта. Речи пред читаоцем одлазе и враћају се у нови стих, а лепотица са брда (рад Драгише Обрадовића) ишчекује песника.

Два су циклуса испуњена песмама: Трептај, искра нека и Месец у кочији. Настајале у дугим временским осцилацијама Обрадовићеве песме не би се могле разликовати по мотивским, естетским и структурним обележјима да их песник није означио. Оне новијег датума можда нешто дуже, можда више искуствено обојене, али су све у бити један уједначен ход по Еутерпиној путањи. Уз песничке слике и боје сна, траве, росе, месеца, уз звуке птичјег заустављеног лета, сиве шуме, уз ветрове на пропутовању, присутно је дирљиво и онеспокојавајуће протицање времена, бледило давних сећања, осама која баца сенке на сунчане спрудове.

Симболи воде и руку присутни су посебно у првом делу књиге. Вода може имати многа значења. Извор је живота, средство очишћења (од тајни и тмина), средство обнављања; код песника протицање је несталност и пролазност. Тумачење воде подразумева нивое егзистенције, физичке и духовне. Овоземаљски живот упоређује се са водом коју разноси ветар (мисао присутна и код исламских мислилаца). Река и море чине несталност жеље и осећања. Новалисова мисао је: „И сам сан је тек притицање тог невидљивог свеобухватног мора, а буђење је почетак његовог отицања“.

Обрадовић пева:

Време у протицању измиче
као заметен траг на обали…

Уочавам и симболику руку. Уз тумачење да су руке симбол снаге, пружене помоћи и заштите, додир руку „размиче копрене невидела“. Чекају сунце и доносе осмех.

Ако руку коме даш, одричеш се своје моћи. Она распознаје ствари које додирује и обликује (предмете, обрисе, боје дана дозива). Помаже сликару да допре до моћне експресије.

Рефлексија и емоција преплићу се те настаје безобална неомеђеност времена; човек у времену чији дани увиру у нигдину. Дозива се неки давни живот, нека бледа сећања, неки призив имена, пољане и детињства. Човеку је често неко потребан у коме би оставио траг, неко давно драг, и све више далек.

Из ноћи немира неког дозивам
да будем у некоме присутан
Живот без света је тужан и сам
У другоме и са вама је бити у себи.

Лирски субјект близу је (каткад) оностраности, када се само слути (јер слутити још једино знам Дис) а небеске тајне недефинисане су, као што измичу одсањани дани и нејасна буђења.

Сликарско умеће песник исказује у песми Лице. Визуелним и акустичним стилским средствима оживљава се лепота портрета која је адекватна лепоти природе.

У твојој коси уплетен је пејзаж
Горских река и густих шума
Сунчеви зраци и топли додири
Јутра с провидним капима росе
Твоје лице с којим се буди дан.

После ових стихова тешко је наставити са Ноћи у времену. Иако медитативно, меланхолично и уз резигнацију пева теме пролазности и нестајања, песник ипак зна и слути да из даљине долази пролеће, да се животни сокови обнављају што за њега, више за оне који долазе.

Драгиша Обрадовић негује сажет лапидаран исказ, не размеће се речима. Песничка слика је експресивна, повремено и ирационална. На читаоцу је и да је у себи сагледа или домашта.

БИОГРАФИЈА ДРАГИШЕ ОБРАДОВИЋА

Драгиша Обрадовић је рођен 1943. године у Пепељевцу код Крушевца. Завршио је Академију за ликовне уметности у Београду 1966. године. Био је на последипломским студијама Факултета примењених уметности у Београду од 1973. – 1975. године. Предавао је ликовну културу од 1966. до 1969. у врњачкој Гимназији. У Културном центру Врњачке Бање основао је и као руководилац реализовао ауторски пројекат Синтеза стваралаштва и култура простора од 1973. до 1997. године. У оквиру тог пројекта основао и организовао Бијенале југословенске скулптуре у пленеру (7 смотри), Симпозијум синтезе (8 смотри); 1973. обновио Вајарски симпозијум (6 сесија до 1990.). У својству главног и одговорног уредника уредио и публиковао 5 Књига синтезе. Установио иреализовао Центар за сваремену графику 1985; основао и реализовао Центар за културу и уметничко стваралаштво младих 1989; Међународну летњу акдемију за ликовно стваралаштво 1991.  (организована у сарадњи са факултетима лик. и прим. уметности Србије); Фестивал пејзажа 1992; Уметничку збирку 1993; Школу за ликовне таленте 1994. итд. У периоду 1988. до 1966. био је управник Замка културе. Са академиком Светомиром Арсићем Басаром и групом познатих стваралаца из Србије 2000. године је формирао Атеље Басара-Обрадовић. Приредио је 45 самосталних изложби скулптура и цртежа у земљи и иностранству и учествовао на преко 300 колективних, од 1966. до 2019. године. Радио је као професор на Факултету уметности Приштинског универзитета (сада у Косовској Митровици) и на Нишком универзитету.  Стваралаштво Д. Обрадовића представљено је у монографијама: Синтезе Драгише Обрадовића (Е. Радуловић), Цртежи Драгише Обрадовића; Казивања и искази српских вајара (В. Мајхер). Објављене су књиге есеја Д. Обрадовића, О уметности и уметницима и Сјај, одсјаји, Сенке или о култури простора (у штампи). Есеје и поезију објављивао је у Видцима, Човјеку и простору, Багдали, Ликовном животу, Политици, Градини, Изградњи, Повељи, Трагу, П.У.Л.С, Искри итд. О Д. Обрадовићу су објављене одреднице у Ликовном лексикону, у лексикону КО је КО у Србији, у Српској националној енциклопедији, у Енциклопедији Крушевца, на порталу Растко на Википедији итд. За своје стваралаштво Д. Обрадовић је добио бројна признања и награде.  Живи ради у Врњачкој Бањи где је отворио Сталну поставку својих скулптура и цртежа 2017. године.

Гордана Влаховић