Једини познати врњачки здравичар, Мирослав Ђуровић, својеврсни је хроничар овог краја јер је пишући здравице сачувао многе људе и догађаје од заборава. Више од 200 здравица забележено је у првој књизи, а на другој се увелико ради јер је здравичар незаобилазни део сваке народне манифестације у Бањи и околини.

Један од старих српских обичаја, који и данас живи у нашем народу свакако је здравица, без које се не може замислити ни једно весеље! Здравичари су најчешће мушкарци који са чашицом или чутуром у руци наздрављају домаћину и гостима, дајући благослов скупу. Дакле – мед у устима, чутурица у руци.

–Историја каже да је мој деда за своју свадбу овом чутурицом звао сватове. С колена на колено, чутурица је до мене дошла пре педесет година. Жива је још, почиње своје казивање врњачки здравичар.

Сваки јавни наступ здравичара, чувара српске традиције, подразумева и народну ношњу, а сваки део ношње у којој Мирослав здравичари има своју причу. Јелек, пун вез, припадао је деди. Кошуља је од оца. Торба, која је незаобилазни део једне ношње, стигла је на поклон од пријатеља и у њој данас сигурно склониште налазе записи пуни здравица.

Како каже, овим занатом кренуо да се бави сасвим случајно, док познаваоци прилика тврде да му је тако припадало.

– Моји почеци везани су за „Врњачки вез“ чији сам члан. Друштво је имало инструменталисте и вокалне солисте, играче у фолклору, али је постојала потреба за једном квалитетном здравицом. Мене су замолили да саставим једну. Сећам се, кад сам први пут стао да проговорим коју, тресао сам се као прут. Од страха нисам довршио здравицу. А после једна по једна и иде тако лепо, питко и уживам у том хобију – да зборим здравице, каже Мирослав Ђуровић.

Здравица је део наше историје. Битно је да буде духовита, да пецне где треба, али са мером.

–Пишем сам здравице. Сваку пишем за одређену, специјалну прилику. Споменем место, споменем зашто смо се сакупили, истакнем по неког од присутних. До сада имам преко две стотине здравица за сваку прилику, а инспирацију налазим просто у љубави према казивању здравица. Узор немам јер је правим за свој грош и своју душу, да подсетим, поздравим и пожелим све најбоље, преноси нам здравичар и наглашава да је важно ухватити тренутак инспирације, али је подједнако важно и спојити историју и традицију са актуелним тренутком. – Тренутак у ком живимо је најважнији, треба га проживети, али га треба сачувати и од заборава. Као и поједине људе. Почивши парох грачачки, Милијан, који је сахрањен у порти Цркве Светог Саве, је човек чије спомињање у здравици људи увек испрате са сузама у очима, толико је добар човек био.

Миро нема узора, али зато, има наследника. Хоће ли син или унук бити наследници када је о овом својеврсном занату реч, за сада је отворено питање. Ипак – на млађима свет остаје.

–Написао сам једну пуну књигу здравица и реко нема више, доста је. А онда ми је унук за рођендан приредио изненађење – укоричио је свеску величине моје торбице са нашом сликом и пожелео да је ове године попуним новим здравицама и ја сад немам куд, саопштава кроз смех поносни деда и напомиње да ће засигурно унук његовим стопама.

У Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије 2019. године, уписано је девет нових елемената.  Један од њих је обред наздрављања – здравица.