„ОБОЖАВАМ УМЕТНОСТ, АЛИ ИМАМ ИСКОНСКУ ПОТРЕБУ ДА ЛЕЧИМ“

Доцент др Снежана Рсовац, Врњчанка, ради на Универзитетској  дечијој клиници у Београду, као специјалиста. Уже научне области којима се бави су физиологија, пулмологија, бронхоскопија. Начелник је Одељења педијатријске и неонаталне интензивне терапије.

Плени лепотом, ведрином, једноставношћу. Веома пожртвована, с љубављу ради свој посао. Родитељи њених пацијената имају само речи хвале. Колеге је цене и поштују. Несебично преноси своје искуство и знање. Континуирано се усавршава и стиче нова знања.Укратко: изузетна особа!

Основне студије на Медицинском факултету Универзитета у Београду завршила је 1995. године, а педијатрију је специјализирала 2001. године са одличном оценом. Наслов рада уже специјализације коју је положила 2010. године је „Процена акутних компликација интермитентне механичке вентилације позитивним притиском код деце“. Бронхоскопију као ужу научну област завршила је на Војномедицинској академији 2014. године. Академске докторске студије завршила је на београдском Медицинском факултету, ове 2021. године, под менторством проф. др Бранимира Несторовића и проф. др Љиљане Шћепановић.

Докторску дисертацију под називом „Процена исхода конвенционале и високофреквентне осцилаторне механичке вентилације код деце са акутним дистрес синдромом“ одбранила је пред комисијом у саставу: проф. др Душица Симић, проф. др Душан Митровић ипроф. др Драган Микић.

Аутор је и коаутор бројних стручних радова, публикованих у целини у међународним и домаћим часописима.Учествовала је и на бројним међународним стручним скуповима и клиничким семинарима у Холандији, Португалу, Италији, Словенији… Предавач је и организатор на различитим курсевима усклопу континуиране медицинске едукације, педијатријским секцијама Српског лекарског друштва (СЛД), Коморе лекара Републике Српске  и Универзитетске дечије клинике.

Од 2018. године ангажована од стране Министарства здравља Северне Македоније на месту експерта у области неонаталне интензивне неге и терапије. Поред овог пројекта тренутно је носилац пројекта за развој процене респираторне функције код млађе деце применом Вентика система.

Медицинске науке биле су ваш прави избор. Са овом временском дистанцом, да ли бисте се, можда, бавили неком другом науком?

– Ја сам од своје седме године знала чиме ћу се бавити, каква срећа зар не? И била сам доследна тој својој жељи. И не, нико у мојој породици пре мене није био лекар.  И нисам одабрала овај позив због личне промоције. Постоји нека исконска потреба да лечим. Самим тим, ја могу да пишем и сликам за своју душу, јер обожавам уметност, и да то буде мој начин регенерисања, али медицина је мој избор.

Као експерт неонаталне интензивне неге суочавате се са драматичним ситуацијама. Практично, нон-стоп се борите за животе ваших малених пацијената. Који је осећај кад победите болест и пружите прилику беби да живи?

– Знате када неко каже да речи нису довољне да се нешто опише. Е то је у случају када живот победи смрт. Бар у том тренутку, у том нашем кратком трајању. Мада ја чврсто верујем у стални проток енергије. И да је смрт део живота.

Имате иностраних искустава. Како се Србија котира на пољу превентиве и заштите здравља деце?

– Увек може боље, наравно. И зато ми улажемо много труда да све нове концепте лечења савладамо и пружимо нашим пацијентима. Пуно се ради на превенцији, на новим технологијама, на брзој дијагностици, мултидисциплинарном приступу. И наравно, на поверењу родитеља и деце. Ми желимо да смртност али и инвалидитет буду сведени на најмању могућу меру, ми желимо здраве младе људе, који ће волети, радити, квалитетно живети. Намерно не говорим стручним језиком. Желим да ваши читаоци доживе наш рад.

Какав савет можете да дате родитељима?

– Родитељи су сада у веома тешкој ситуацији, живот је постао страшно компликован, нажалост стална борба за егистенцију и новац одузима квалитетно време које се мора посветити деци, и то је јако тешко избалансирати. Одговорност је велика али деца су тај племенити део, верујући, отворен, знатижељан, диван… Што се тиче односа према здрављу деце, наши родитељи су брижни и веома савесни, ретко кад је другачије… само тај заштитнички однос траје и када напунимо 30, 40, 50 година…

Одавно не живите у Врњачкој Бањи, али је као завичај носите у срцу. Како доживљавате Бању данас, имајући у виду њен развој?

– У Врњачкој Бањи моји преци су живели генерацијама уназад, мешали смо се у смислу грађанских и сеоских породица. Мој деда по мајци је био чувени Миле Мазало, оснивач прве Занатске задруге „Мофаза“, син капетана Краљевске војске…мој отац је био Никола Рсовац, економиста, рано је преминуо, давне 1978. године, помоћник директора тадашње Радне организације „Фонтана“ и зачетник пројекта изградње „Звезде 2“, коју је само започео 1977. Мајка Гордана Рсовац је била дуги низ година управник Пијаце и Гробља у тадашњем „Белом извору“. И наравно, моја тетка, Мирјана Шљеровић, инспектор у Општини. И многи други моји преци. И ја Бању волим због свог детињства, младости, дружења, првих љубави. Како већ годинама не живим у Врњачкој Бањи немам право да  коментаришем њен развој, изглед. То одређују људи који сада у њој живе. Али свакако да увек желим да Бања просперира.

Колико је епидемија корона вируса утицала на рад Дечје клинике у Тиршовој, односно вашег Одељења?

– Епидемије на тлу Азије 2003. и 2012. године узроковане САРС и МЕРС вирусом су биле сигнал да постоји велика вероватноћа да нови вирус изазове епидемију, и то на глобалном нивоу тј. пандемију. То се и догодило са новим корона вирусом. Огроман изазов је био радити у оваквим условима, организовати службе да лечите и корону али и друге болести, да спречите интрахоспитално заражавање и уједно контролишете здравствено стање запослених. У оквиру болнице одвојили смо и физички  одељења за лечење деце са инфекцијом Ковид-19 или последицама, интензивну негу за ове пацијенте ради респираторне потпоре и механичке вентилације, а такође наставили да лечимо и све оне малишане који су захтевали болничко лечење а који нису имали Ковид-19. Из ових ситуација смо учили и побољшавали процедуре, водиче. И још увек није готово, овај вирус је још увек ту, после летњих одмора и распуста можемо очекивати да ће се број оболелих повећавати јер још увек нисмо постигли жељену стопу вакцинисаних. Забринута сам што велики број појединаца није свестан ситуације и непредвидивости ове болести и што одбијају могућност заштите коју им вакцина пружа. Ту првенствено мислим на младе људе. Ако постоји нешто што је највећа тековина модерне медицине то је ВАКЦИНА. Захваљујући вакцинацији немамо умирање и инвалидитете узроковане вирусима малих богиња, великих богиња, рубеле, полиомијелитиса, дифтерије, тетануса, великог кашља. Зато за крај само порука да је увек боље спречити него лечити!