ВИДЕО КЛУБОВИ У ВРЊАЧКОЈ БАЊИ

Редакција

Идеја да се гледање покретних слика може одигравати и у кућним условима датира још са почетка прошлог века. На њеном развоју су активно радили Томас Едисон и Пате Фререс. Након пар година се ипак одустало од комерцијализације ове замисли. Кућни пројектори и могућност гледања филмова у кругу мањег броја људи ће више деценија остати недоступни најширем кругу заинтересованих. У стварности је то значило да неки филм можете да погледате само док се даје у биоскопу, те евентуално касније на телевизији, а слично је било и са телевизијским програмом који се ретко репризирао. Све ово се променило када је јапански произвођач Sony 1975. године лансирао Betamax касете и плејере. Уз помоћ овог уређаја сте могли да трајно забележите и касније по жељи поново гледате снимљени материјал. Супарнички JVC је наредне године лансирао други формат VHS. Иако је нудио слабије перформансе, VHS је због тога што је био јефтинији и лакши за употребу током осамдесетих у потпуности надвладао Betamax формат. Такође, сем могућности снимања тв програма оба формата су нудила и наслове са већ снимљеним материјалима за кућно гледање. Мало након појаве ова два формата, појавио се и Laser Disc, који је имао још бољи квалитет слике и тона и зато је временом стекао верну и одану публику, али је имао битан недостатак да није дозвољавао могућност снимањa, већ само куповину фабрички снимљених програма. Од формата је ту био и Video 2000 који је опстао тек неких десет година. Све ово ће отворити врло лукративне могућности за филмску и шоу бизнис индустрију кроз продају одавно већ снимљених садржаја.

Некадашњи власници видео клубова Зоран Јаћовић и Гаги Миладиновић

И тако долазимо до теме наше изложбе, места на којима су се видео касете могле изнајмити – видео клубова. Наравно, касете са филмовима, музиком и другим садржајима су се могле и купити и тако бисте постали њен стални власник, али су биле солидно скупе и самим тим нису дозвољавале просечном купцу да лако и брзо направи неку већу колекцију. Решење је дошло у облику видео клубова, специјализованих места која су нудила изнајмљивање великог броја наслова по цени мањој од биоскопске упазнице. Ово је био битан фактор наглог бујања видео клубова. За релативно мало пара сте могли узети више наслова, али сте и притом имали могућност великог и разноврсног избора. Пионир ове врсте посла је био  немац Echard Baum који је 1975. почео са рентирањем осмомилиметарских филмова заинтересованим филмофилима. Омасовљавање тржишта са Betamax и VHS плејерима је довело и до пораста људи заинтересованих за изнајмњивање филмова. Први видео плејери су у Југославију стигли крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година и били су велика ексклузива и ствар престижа. Могуће и више него касније први озбиљни компјутери, мобилни телефони и данас ајфони. Ти први видео системи су били врло скупи и самим тим недоступни за најшири слој купаца, али је све масовнија производња довела и до далеко приступачнијих цена.

Први видео рекордер у Брњачкој Бањи је стигао већ крајем седамдесетих, а Културни центар га је заједно са камером набавио 1982. године. Идеја је била да се снимци направљени камером користи за промоцију туризма. Власник видео клуба Зоки, Зоран Стајић се сећа да су у диско клубу у хотелу Бреза емитовани видео снимци са те године одржаног Live Aid концерта. Деца гастарбајтера су била у предности пошто су лакше долазила до плејера, па је Стајић тако имао могућност да код свог школског друга гледа филмове из серијала Роки и Рамбо са немачком синхронизацијом. Предраг Гаги Миладиновић, власник видео клуба Holiday се сећа да је култни врњачки ресторан Сунце доста рано набавио видео плејер и да су ту преко викенда организоване понекада и целоноћне филмске пројекције. Нови наслови су доношени из Београда. А Београд је логично имао прве праве видео клубове. Они су испрва били грана сиве економије, коју није било лако уклопити у окоштали комунистички систем функционисања који није благонаклоно гледао на иницијативе за приватном делатношћу. Власници првих видео клубова су временом постали и дистрибутери оригиналних наслова и највећи борци против пиратерије. Но пут до какве такве легализације је био дуг. За почетак је био довољно да имате стотинак видео касета са филмовима и то вас је већ квалификовало да можете издавање видео касета познаницима да назовете видео клубом. Први и испоставиће се најпознатији и најуспешнији врњачки видео клуб Камарад отворио је Зоран Лукић у улици Душана Петровића Шанета. Касете из овог видео клуба који се могао похвалити далеко највећим бројем наслова су и до данас остале препознатљиве по типским омотима на којима се налазило ликовно решење врло слично заштитном знаку издавачке куће Камарад, основане пар година раније. Предраг Николовски, по чијој идеји је ова изложба и приређена се сећа да је свој први видео рекордер добио 1987. године и да је видео клуб Камарад тада већ увелико радио и да је имао велики број чланова у насељу Солидарност. Наредне 1988. године већ имамо видео клуб  АС, иза ког су стојали Зоран Јаћимовић и Зоран Бугарновић, видео клуб Holiday, Прeдрага Гагија Миладиновића, а 1989. је регистрован и видео клуб Зоки. Ускоро ће уследити права мала поплава видео клубова. Један за другим отвориће се: Силва (код основне школе „Попински Борци“, 5 (код стадиона малих спортова Коцка), JVC (у Липови), Центар (пасаж према пошти на Променади), Мина (код кружног тока, скретање ка насељу Солидарност), а нисмо успели да дођемо до имена видео клубова који су се налазили на: железничкој станици у Врњцима, центру Новог Села, код школе Пискавац и у Реци. Био и један уско специјализовани клуб у близини хотела Бреза, а који је држао само филмове за одрасле.

Видео уређаји су временом постајали све доступнији и јефтинији. Тако је Прва Петолетка крајем осамдесетих набавила велику количину за своје раднике по повољним условима, а преко њих посредно и за друге заинтересоване. Празне видео касете су се испрва набављале у фри шоповима, а касније су постале свеопште доступне. Све ово нас доводи до златног периода видео клубова периода на самом крају осамдесетих и почетка деведесетих. У својој књизи Аутобиографија уживо, наш познати музичар, недавно преминули, Мирослав Миша Алексић, који се између осталог бавио и видеотекарским послом наводи једну индикативну анегдоту. Он је 1988. године покренуо видео клуб Atlantis који је низ година успешно пословао, а иначе је био препознатљив по великом избору музичких видео касета, што и не чуди с обзиром ко га је држао. У својој књизи Алексић наводи да је на четири концерта у Аустралији са Рибљом Чорбом 1990. године зарадио 4.000 марака, а да је његов видео клуб у седам дана колико је био одсутан приходовао читавих 10.000 марака. Када смо већ код музичара у видеотекарским водама, Зоран Јаћимовић, један од пионира рокенрола у Врњачкој Бањи сувласник видео клуба АС се сећа да је битан проблем у пословању био нередовно враћање наслова и дуго задржавање касета. У малим местима се сви познају међусобно и тешко је било завести дисциплину по том питању. Са овим се слажу и Стајић  и Миладиновић и потврђују да неко ефектно и делотворно решење по том питању никада није нађено. Наглим порастом броја видео клубова појавила се и потреба за легалним видео насловима. Наиме, наши први видео клубови су испрва радили са копијама донетим из иностранства које су накнадно титловане путем титл машина такође прибављених из иностранства. Као што је познато код VHS формата свака даља генерација копије снижава квалитет слике и тона и након више преснимка слика је бивала размрљана до непрепознавања. Тако су као што смо већ и навели наши први видеотекари постали и први легални издавачи. Ово је колико толико увело ред на тржиште и омогућило боље копије и бржи прилив филмова на тржиште. Све то пирате није спречавало да једном купљену касету пресниме у више копија. Као начин да се докаже легалност неке касете уведене су маркице, али ће то прегањање између издавача и видеотекара потрајати све до гашења видео клубова. Период почетка деведесетих су обележили ратови, а касније и санкције, па је у том тренутку драстично смањен прилив нових наслова, што је био још један ветар у леђа пиратерији. Власници врњачких клубова истичу период до средине деведесетих као доба до ког су се видео клубови могли сматрати заиста исплативим послом. Друга половина деведесетих је донела опадање интересовања, пораст броја телевизија и понуде филмова, али и којекаквих других садржаја, а добар део горе набројаних видео клубова се угасио или био пред затварањем. Појава интернета, divix формат, богомдан за пиратерију и касније масовно бесплатно скидање са интернета су и дефинитивно видео клубове послали у историју. Ипак у најбољим данима за празнике и викенд су владале праве мале опсаде видео клубова током којих су посетиоци празнили полице са касетама. Љубитељи жанровског филма су напокон дошли на своје, па је констатно владало интересовање за акционим и трилер филмовима, многобројни су били и фанови филмова са борилачким вештинама и хорора, док су филмови за одрасле практично тек појавом видео клубова постали свеопште доступни и самим тим били врло тражени. Домаћи филмови, а нарочито лаке комедије, такође су били у врху на листама најиздаванијих наслова, а у случају највећих хитова су прављене и листе чекања.

Мада је овдашња видео индустрија почетком овог миленијума и даље имала озбиљан обрт, прва деценија је значила и коначан крај за видео клубове. Дошао је нови формат DVD који је деловао као потенцијална инфузија свеже крви у видеотекарски посао, али је убрзано ширење интернета довело до свеопште доступности свих могућих садржаја и тиме су видео клубови неминовно отишли у историју. Последњи Betamax плејер је произведен почетком века, последњи видео рекордер 2017. године. Од 2006.-е године велике холивудске компаније су престале да објављују своје наслове на VHS касетама.

У Врњачкој Бањи су се најдуже одржали видео клуб АС који је паралелно имао и део са видео играма, што је сигурно продужило његов радни век и видео клуб Камарад који се из улице Душана Петровића Шанета преместио у занатски центар на Пијаци. Оба клуба су половином прошле деценије још увек радила. И ако сте помислили да су видео клубови бесповратно отишли у прошлост, нисте у праву. У Београду још увек је активан видео клуб Жабац, иако су славна времена одавно прошла и даље има оних који се не ослањају на биоскопску и телевизијску понуду или не желе а можда и не знају да скидају филмове и серије са интернета.

Ова изложба је приређена у знак сећања на време када се за викенд изнајмљивало по неколико филмских наслова узастопно и када су се грозничаво очекивале копије најновијих филмова који су се гледали и поред лоше слике и тона. Данас је доста лако констатовати апсолутну супериорност актуелних филмских формата над VHS и Betamax касетама, али смо сигурни да је немали број оних који би се опет радо вратили у златно добра видео клубова и наново запловили по полицама видео клубова у потрази за новим филмским авантурама.

 

Мирослав Сташић

 

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on skype
Skype
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on skype
Share on email
ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ