ДР ЗОРАН БАНДОВИЋ, ПРИЗНАТИ ПАТОЛОГ У ЊУЈОРКУ

Марина Ст. Јанковић

АМЕРИЧКИ САН УЗ МНОГО РАДА И ОДРИЦАЊА

Имамо привилегију да пишемо о Врњчанину др Зорану Бандовићу, еминентном лекару патологу који живи и ради у Америци који је почетком јула део годишњег одмора провео у Врњачкој Бањи. Наиме, његова животна прича објављена је својевремено у недељном издању „Њујорк Тајмса“, а повод је био добијање зеленог картона на лутрији, након три године аплицирања. Готово три деценије живи и ради у Америци. Вишегодишњи трновит пут пун одрицања, марљивог рада, посвећености и учења резултирала је сјајном каријером, угледом, професионалним успехом комплетне породице Бандовић.

Др Зоран Бандовић рођен је 1956. године у Пећи. У Врњачку Бању се доселио 1968. и ту завршава основну школу и Гимназију. Отац Јаков радио је у Бањи као судија и јавни тужилац, а мајка Вера била је професор Хемије и Познавања робе у Угоститељској школи. Зоран је био омиљен међу ђацима, што због тате, што због маме. Као врлодобар на пријемном испиту на Медицинском факултету у Нишу остварио је успех пласманом међу првих пет уписаних.

– Мој стриц Данило, оториноларинголог био је мој идол и због њега сам заволео медицину. Стриц је био свестран: у спорту, аутомобилизму, у лову… Увек ведар и насмејан. За мене био је јако инспиративан, почиње причу др Зоран.

Прву годину медицине завршио је у Нишу, а дипломирао је на Београдском универзитету где је и специјализирао патологију. У избору специјализације, поново је одлучујућу улогу имао стричев савет. Патолог има привилегију да је самосталан у послу и одлучивању, може да ради у целом свету потписујући своју дијагнозу јер је патологија свуда на свету иста. Зоран је иначе желео да специјализира хирургију, али није се покајао. Патологија је прави изазов за лекара. Патолог је доктор за докторе.

Жени се са колегеницом Јелом која је била асистент на новоотвореном факултету у Тузли где је радио као патолог и асистент, све до почетка рата у БиХ.

Из Тузле носим успомену на проф. др Ану Вуковић Росић, дивну колегеницу и стручњака са чијом фамилијом сам и дан-данас у пријатељским везама. Кратко време радио сам у Болници у Панчеву, а потом на Институту за онкологију и радиологију у Београду.

Супруга и ја смо желели виши стандард и бољу будућност за децу и покушали смо да нађемо адекватан посао иностранству са жељом да наставимо са професионалним и научним радом, у нади да ћемо синовима Данилу и Ивану омогућити боље услове за школовање и професионално усавршавање. И могу да кажем да су се обојица остварила и да граде успешне каријере. Данило је адвокат, а Иван је хирург ортопед.

Већ 28 година живим и радим у Њујорку. Нимало није било лако. Отишао сам код свог кума који је био у Америци већ неколико година. Први посао нашао сам у шиптарској пицерији. Ту сам једини пут у животу добио отказ. На Менхетну, уздуж и попреко, две недеље сам тражио посао у ресторанима. И на крају сам се запослио у украјинском ресторану „Веселка“ где је већ било упослено пет лекара, већином из Пољске.  Жена ме пита телефоном како ми је на послу у Њујорку, а ја јој кажем, као да радим у болници. Она зачуђено пита: како? Па, радим са петорицом колега!

Сасвим случајни сусрети решили су моју судбину и будућност. Извесна Нина дошла је да замоли мог кума за неку услугу. Кум ме је упознао са њом и она ме је повезала са двојицом еминентних наших лекара, др Косовићем и др Лазаревићем. Убрзо, добио сам сталан посао као техничар на Патологији са условном радном дозволом у једној од најпознатијих болница у Њујорку која је била део Колумбија Универзитета. Годину и по дана касније иста болница ми је омогућила да доведем из Србије моју породицу и запослили су моју супругу.

По нострификацији дипломе која је захтевала много напора и одрицања, супруга и ја смо добили и завршили специјализације патологије на Колумбија Универзитету. Поред Анатомске патологије у Америци сам специјализирао и Клиничку патологију која проучава биохемију, микробиологију и трансфузиологију, прича др Бандовић.

Двадесет година касније, живе у луксузној вили на Лонг Ајленду. Др Зоран директор је у пар приватних лабораторија. Јела је професор на Универзитету Стонбрук.

– У Врњачкој Бањи сам провео најлепше дечачке дане, доживео прву љубав, стекао доживотне другаре и другарице који су ми заправо као браћа и сестре. Не пропустим  ни једну годину да не дођем у Врњачку Бању где у дружењу са њима оживљавамо најлепша сећања на нашу младост. Бању волим неизмерно и осећам се као да никад нисам отишао из Бање.

Многи ми кажу да живим „амерички сан“. Амерички сан је могућ само ако не сањаш, већ радиш и комплетно се посветиш себи и породици и циљу који си наумио да оствариш. За снове – ту места нема, а ни времена, закључује наш саговорник.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on skype
Skype
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on skype
Share on email
ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ