„ЗАБРАЊЕНИ БЕЗ ЗАБРАНЕ“ И „ ДИНКО“
У оквиру 46. Фестивала филмског сценарија, четвртог дана, у Народној библиотеци „Др Душан Радић“ одржано је књижевно вече Милана Никодијевића, Врњчанина, редовног професора Академије уметности у Новом Саду. Промовисана су његова два дела и то: друго издање књиге „Забрањени без забране“ и монографија „Динко“. Оно што је необично за једно овакво књижевно вече јесте то што се аутор књига, коме је вече посвећено нашао и у улози модератора.
Књига „Забрањени без забране“, ново издање књиге у издању Филмског центра Србије прво представљање имала је у Галерији Artget Културног центра Београда.
Никодијевић је најавио да ће се о књизи „Забрањени без забране“ говорити у првом делу, јер је тематика позната. У жељи да књига добије нови графички дизајн – посао је поверио дизајенеру Небојши Човићу.
О књизи је говорио Дејан Дабић, уредник филмског и видео програма Нишког културног центра и селектор Фестивала глумачких остварења домаћег филма (Филмских сусрета у Нишу). Говорио је о томе на који начин је вршена цензура филмова односно како се одлучивало о томе да неки филм буде забрањен. Сазнајемо да је једино филм „Град“, југословенски играни омнибус филм из 1963. године, аутора Војислова Ракоњца Кокана, Марка Бабца и Живојина Павловића био судски забрањен. За остале забрањене филмове углавном је као разлог навођено да нема довољно посетилаца или интересовања за поједина остварења.
По Дабићу, књига „Забрањени без забране“ осветљава једно раздобље југословенског филма и у том смислу је прилог историји и антологији југословенског филма.
У оквиру Феста промовисана је књига „Динко“ проф. Милана Никодијевића, посвећена редитељу и свестраном филмском посленику Динку Туцаковићу (1960-2013), објављена је у едицији „Фестових 50“ поводом јубилеја Феста, чију је историју и Туцаковић стварао.
Аутор књиге проф. Милан Никодијевић изјавио је да није имао право, а није ни желео ни да одбије Ивана Карла када му је понудио да ради ову књигу.
„Неколико значајних деценија провео сам дружећи се и радећи са Динком Туцаковићем“, рекао је Никодијевић, присетивши се њихових редовних састанака у кафићу у Косовској улици, код Музеја Југословенске кинотеке, чији је Туцаковић био дугогодишњи управник, али и узбудљивог рада на серијалу о црном таласу „Забрањени без забране“, који су заједно режирали.
„Наш однос био је интензиван пре свега захваљујући њему. Умео је да зове сваки дан. И кад немамо конкретан посао, он се јави“, рекао је Никодијевић, додајући да му је на емотивном плану било врло тешко да се суочи са овим задатком.
„Динко се свестрано и свеобухватно бавио кинематографијом, пре свега из велике љубави. Ову књигу видим као полазиште за озбиљније истраживање једног огромног опуса, који смо ми помало и заборавили. Динка памтимо по неким филмвима, а када сам ушао у архивску грађу и видео шта је све написао и где је објавио, то је једно безобално море за које траба још једно пет оваквих књига. Овде је само један избор који може да илуструје његов теоријски и критичарски рад“, рекао је Никодијевић.
У књизи је и 19 текстова људи које је Никодијевић позвао да проговоре о Туцаковићу, а међу њима су и Дејан Дабић, Саша Радојевић, сценариста, редитељ, филмски критичар и уредник у Редакцији драмског и домаћег серијског програма РТС-а и Милутин Петровић, професор, редитељ, сценариста и продуцент који су евоцирали своје успомене на пријатеља и великог филмског зналца.
Динко Туцаковић је био добри дух наше културе и нашег филма. Свако од нас има неку своју причу везану за Динка. Многе од тих прича су присутне у овој књизи, то је њена највећа драж.
