Њен глас разгалио је присутне на отварању Жупске бербе овог септембра у Александровцу. У јуну је наступила на Српском фестивалу у Калгарију, у Канади. У међувремену, својом песмом увеличала је бројне манифестације у Врњачкој Бањи и околини, али и целој Србији, од Прве бразде до Златних нити, наступала на сусретима хорова и концертима као солиста, чланица Хора „Врњачки вез“ и најстарији активни члан ФАНПИ „Бане Миленковић“ Ново Село. Њено примарно занимање је просветни радник – учитељица, а сви наведени подаци изазивају дивљење и дужно поштовање тим пре када се узме у обзир датум њеног рођења. Вучица Миодраговић Тодоровић поносно, храбро и са широким осмехом гази кроз девету деценију (рођена је 17. јула 1941.), а на линији Србија-Канада позната је као „активни вулкан духовне снаге“.

Вучица је првенствено учитељица. Учитељица у пензији од 1993. која је наставила да се бави васпитно образовним радом, да би јој се ових дана радни стаж изједначио са радом у пензији. За сваког учитеља, како некада тако и данас, најзначајније признање је Награда „Најдражи учитељ“ који Културно просветна заједница традиционално додељује деценијама, а она је Вучици додељена на 80. рођендан поводом 60 година васпитно образовног рада.

– Завршила сам Учитељску школу у Крушевцу и са 20 година стала први пут пред ђаке у Станишинцима јер ми је било драже да свакодневно пешачим 17 километара у једном правцу, него да код куће чекам „бољу прилику“. То јесте изискивало велики напор (полазила сам на посао у 5 , стизала у школу у 8,30 и никада нисам закаснила на наставу), али је било дивно радити у тој школи. Педесет ученика је било те 1962. у Станишинцима и нас троје учитеља, а ја сам водила комбиновано одељење II и  IV разреда и предавала вештине ђацима V и VI (школа у Станишинцима је тада била за ђаке од I до VI разреда). Уживала сам са децом на часовима ликовног и музичког и формирала фолклорну секцију и групу за певање. Годину дана смо само певали и учили, присећа се Вучица почетака свога учитељовања после чега је пребачена у Ново Село где ће провести наредних 26 година.

Младу учитељицу ће на новом радном месту дочекати лепа, велика, модерна школа са доста ученика и диван колектив на челу са директорком Винком Негојевић у коме ће, како тврди, осетити сву срећу и љубав просветног позива. Поред пет учионица, школа је имала и салу за приредбе што је била изузетна предност за рад фолклорне секције коју ће водити 15 година заједно са хором.

Незаборавна су била и дружења са великим песницима тог времена попут Десанке Максимовић и Добрице Ерића, па ове генерације могу да се похвале да су на трави школског дворишта слушали великане како рецитују своје стихове, а ово је и потврђено, најсигурнији пут да писана реч уђе у душу младих људи.

– Дође родитељ у школу и каже „ви у школи колико хоћете, ја ћу код куће колико могу, али да створимо човека од њега“. Толико је био пун поверења и поштовања однос родитеља и учитеља у то време, а извела сам једну од најбројнијих и најуспешнијих генерација из које је већина стекла озбиљно и високо образовање и имала пословни успех. Међутим, никада нисам кроз диплому посматрала успех својих ђака, већ сам их увек посматрала много шире, какав је ко човек постао. Данас сам изузетно поносна на своје ђаке јер су сви изузетно честити људи и добри домаћини. Сви су говорили да сам строга учитељица, али да сам праведна. То су говорили тада, али говоре и данас, а покретала ме је огромна љубав према деци. Ја сам већ 30 година у пензији, а и дан данас ме у шетњи поздрављају са „учитељице“ од чега ми је пуно срце, констатује са поносом у гласу „најдражи учитељ Србије“.

Током службовања ушла је у сваку кућу у Новом Селу, упознала све породивце и свако дете, радила са децом као да су њена рођена, тако да не чуди да је од стране својих бивших ученика, њихове браће и сестара, деце (које је подједнако поздрављају са „учитељице“) после много година званичног пензијског стажа номинована за престижно признање Културно просветне заједнице. Вучица каже да јој је награда донела неизмерну срећу. Гледано са стране може се рећи да је ова узајамна љубав тако „намирена“.

Треба рећи и да одласком у превремену пензију са места учитељице у Врњачкој Бањи (како би помогла деци и чувала унучиће у Канади) није ставила тачку на васпитно образовни рад,већ је наставила да ради са нашом децом у дијаспори сматрајући да је изузетно важно да сачувају матерњи језик и писмо, фолклор и традицију.

Током три деценије преданог рада учила је децу основним животним вредностима, али им је описмењавајући их усадила и љубав према музици и фолкору. Наиме, раме уз раме са учитељским позивом је и Вучицина љубав према песми, музици, фолклору.

– Љуба Аранђеловић, мој учитељ, на свакој приредби током прве четири године мог школовања, изводио ме је на бину да певам, док ме је он пратио на виолини. После завршеног четвртог разреда, учитељ је дошао да моли мог оца за дозволу да упишем музичку школу у Краљеву, а да ме он школује. У то време школовати дете да буде певачица за нашу средину је било апсолутно непримерено. Зато сам изабрала да будем учитељица, да могу и да певам и да учим децу. Када сам уписала учитељску школу, тата ми је купио хармонику, свирала сам у школском оркестру, а још више сам је заволела када сам схватила да је пут до дечијих срца краћи и лакши са хармоником. Први дан у школи увек је био резервисан само за хармонику, музику и песму.  Пре школе, после часова, на одмору изашла бих у двориште са хармоником, деца се окупе и направимо дивно дружење. Али смо умели да отпевамо по једну песму и пре математике, пре неког тежег теста, после чега је рад увек био лакши, прича распевана учитељица.

Та енергија држи је и у деветој деценији, а Вучица каже да је песма мелем за срце и душу. Музику нашег краја, српску традиционалну, али и покоју новију која јој лепо „легне“ попут песме „Поноћ“, проноси и промовише на фестивалима и манифестацијама од Србије до Канаде, а нису јој страни ни телевизијски наступи. Најдраже су јој српске старе народне попут „Мито, бекријо“, „Ој, Мораво“, „Што се боре мисли моје“, а има и снимљен CD, осам нумера у пратњи хармонике, који је дошао као награда 2016. у Канади за победу на Међународном такмичењу „Идол“ који су организовале инернационалне радио станице. Вучица је однела победу испред српске заједнице.

– Поносна сам на своју породицу, ћерку Драгану и сина Драгана који су успешни људи, на унучиће Кају и Владу, Милана, Јелену и Филипа. Хвала мом супругу Мирославу који ми је био подршка и ослонац свих ових деценија, хвала Миодраговићима, Сташићима, Гашићима што су дивна родбина. Хвала свим мојим Новоселцима и свој дивној деци од Станишинаца, преко Новог Села до Врњачке Бање и Калгарија  која су израсла у добре људе, закључује Вучица Вуца Миодраговић Тодоровић, учитељица која се 60 година са песмом бави васпитно образовним радом.