Захваљујући врњачкој Библиотеци и историчару Дејану Ристићу 13. фебруар обележила је трибина посвећена неговању културе сећања на трагичне догађаје и српске жртве из Другог светског рата. Шта, како и зашто (не) памтимо упечатљиво је појаснио Ристић. Присутнима је изнео непознате чињенице, навео бројне примере. Упозорио је на опасност од заборава и подстакао присутне да се замисле над проблематиком. У дијалошкој форми обогаћено је и објективизовано знање присутних учесника трибине о базичној теми – култури сећања.
– Феномен страдања нашег народа није искључиво везан за Други светски рат. На целокупној територији Независне државе Хрватске почињен је геноцид над Србима. Тек у последње време стиче се утисак да се ми нешто храбрије, јасније и одлучније бавимо културом сећања на трагичне догађаје од 1941. до 1945. године. Феномену геноцида једног народа треба прићи интердисциплинарно, што се и чини у Музеју жртава геноцида. Један од наших снажних утисака је да је ниво познавања тог историјског феномена у нашем друштву и у нашем народу апсолутно недовољан. Ми баштинимо једну вишедеценијску идеолошку културу сећања из периода социјалистичке Југославије која је била селективна, потпуно идеологизована, која је имала за циљ да минимизира. Дакле, не да на баналан начин негира, али да извитопери историјске чињенице. Нпр. Јасеновац је био епицентар геноцида, али не и једина локација на којој се геноцид десио. Тај геноцид је спровела држава над својим грађанима који су у том тренутку имали непожељан идентитет стога што су били Срби, православни хришћани, стога што су били Јевреји и стога што су били Роми. Тај геноцид је био правно кодификован, припремљен, осмишљен и спроведен.
Ми се са том темом деценијама нисмо бавили на одговоран начин. Бавили смо се стихијски. Бавили смо се идеолошки. Приметићете да безмало на сваком споменику на месту где је дошло до страдања, из периода социјалистичке Југославије, стоји: „жртве фашизма“. Њихови џелати били су фашисти. Југославија је у Другом светском рату била окупирана од стране више земаља. Немци су били нацисти, Бугари нису били фашисти, Мађари такође, Италијани, усташе су настале из аутохтоне идеологије у делу хрватског друштва. Кад за усташе кажемо фашисти, ми их на неки начин амнестирамо и девалвирамо карактер те идеологије и трагичне последице. Врло често говоримо о антифашизму. А где је ту антинацизам? Овај део Србије нису окупирали фашисти него нацисти. Војводину су окупирали Хрвати, Мађари и Немци. Централну Србију – Немци, Косово и Метохију – Немци, Италијани и Бугари. Дакле, ми пре свега терминолошки бркамо ствари. Није све фашизам. Нешто је и нацизам и усташтво.
Идеолошка култура сећања која је била предмет озбиљног рада и промишљања оставила је бројно негативно наслеђе. Жртве су свођене на број, без идентитета. Вршена је дехуманизација жртава. Жртве су зликовци сводили на нижи облик постојања да би се оправдала ликвидација. Људи нису број. Жртвама треба вратити идентитет, људско достојанство. Геноцид се не дефинише бројем. Геноцид подразумева 11 елемената, фаза од којих је прва – геноцидна намера, а последња – негирање геноцида. Између је геноцидна радња у девет различитих етапа. У 20. веку десила су се четири геноцида на ширим европским просторима: над Јерменима, Јеврејима, Ромима и Србима. Имамо и право и обавезу да знамо и памтимо, као потомци жртава.
Фундаментално забрињавајуће је да научна заједница не прати страдање. Ни на једном универзитету у Србији на коме се студира историја није одбрањен од 1945. године до данас ни један једини докторат о Јасеновцу у било ком аспекту! То је апсолутно поражавајући податак! Данас, уколико желите књигу о Јасеновцу коју је написао српски историчар – нећете је наћи. Не зато што је распродата, него зато што никад није написана. На научној заједници је изузетна одговорност. То говорим као неко ко је део тима Музеја жртава геноцида, националне установе културе, институције која није образовна институција, нити је научни институт. Музеј треба да мобилише стручњаке са универзитета, у различитим дисциплинама, који ће радити на расветљавању одређених догађаја, личности, историјских процеса. Дакле, ситуација је веома забрињавајућа. На Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду Други светски рат као предмет пребачен је из обавезног предмета у изборни!
Идентитетска тема српског народа је животна тема. Колико као родитељи разговарамо са својом децом и колико их образујемо у различитим сферама друштвено хуманистичких наука? Сећање не треба да буде бреме које ће нас додатно опхрвати, већ треба да буде култивисано. Не смемо да живимо са мржњом и потребом за осветом. Последњи је час када треба да реагујемо, да се освестимо и када треба да у сопствено сећање унесемо знање, садржај у културу сећања. Ми смо склони манифестационом сећању: комеморације и годишњице. Да ли смо сопствена стратишта у нашем завичају свели на ниво завичајне историје? Једини догађај који опстаје на националном нивоу, то су Шумарице. Захваљујући Десанки Максимовић и „Крвавој бајци“ и захваљујући оном амблематичном споменику Миодрага Живковића. Међутим, то није једино место на којем су страдала деца, рекао је Ристић и подсетио на Драгинац код Лознице где је стрељано готово три хиљаде људи, цивила, средином октобра 1941. године.
Ристић је предложио присутнима да спроведу иницијативу, да утичу на локалну самоуправу и једној улици или тргу у Врњачкој Бањи дају назив „Јасеновачких жртава“. На тај начин бисмо страдале на неки начин вратили у заједничко сећање као стварне и симболичке жртве. За сада су то учинили у Нишу и у Београду. Јасеновачке жртве симболизују целокупно страдање припадника српског народа у Другом светском рату и симболизују универзално страдање људског бића.
Дејан Ристић (1972) српски је историчар, преводилац, сценариста и стручњак у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем. Директор је Музеја жртава геноцида.
