Врхунски кларинетиста Дарко Перчевић представио се врњачкој публици као идејни творац и уметнички директор Међународног фестивала класичне камерне музике „ЗУМ“ и Новогодишњег концерта у Врњачкој Бањи. Ширем аудиторијуму познат је као кларинетиста оркестра Опере Народног позоришта у Београд и педагог у Музичкој школи „Војислав Лале Стефановић“ у Ужицу. Само добро упућени и пасионирани љубитељи класичне музике знају да је Перчевић наступао са изузетним уметницима и оркестрима, да је освојио бројна признања да би се, после усавршавања на престижном Универзитету уметности у Цириху, вратио у Србију, односно родно Велуће код Трстеника да одавде гради каријеру и прати своју звездану стазу. Пре свега тога, прешао је дугачак и трновит пут познат само музички надареној деци из унутрашњости Србије.
– Срећко Перчевић, мој деда-стриц, бавио се градитељством и изучавањем музике и фруле целог живота. Мом брату је поклонио фрулу на којој је овај научио пар мелодија, а онда је одложио у фиоку где сам је ја пронашао. По слуху сам научио пар песмица, коло. Деда ми је скренуо пажњу на грешке које правим, показао ми је и прсторед, да би смо дошли до тога да сам понављао сваку мелодију коју он одсвира на фрули, иза чега је деда рекао – ово дете мора у музичку школу. Прве часове из теорије музике и солфеђа добио сам од професорке Соње Тодоровић која ме је из Трстеника упутила даље, па сам основно и средње музичко образовање стекао у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ у Краљеву. Многе анегодте везане су за тај период мог школовања јер сам после часова у основној школи у Стопањи путовао за Краљево, а значајно место у мом распореду у то време имао је и КУД „Абрашевић“, па ми је дан био пребукиран, тако да сам у повратку често знао да се успавам и стигнем до Крушевца, или да ја сиђем у Стопањи, а инструмент остане у аутобусу, кроз осмех се присећа почетака свог школовања Дарко.
Као заљубљеник у музику од малих ногу, напомиње да је уживао у свакодневном вежбању, припремама за наступе. У међувремену је, на предлог професорке Соње Тодоровић са фруле прешао на кларинет као сродан инструмент који се вундеркинду из Велућа јако допао.
Дипломирао је на Академији лепих уметности у Београду у класи професора Огњена Поповића, а касније специјализира у класи истог, на Факултету музичке уметности у Београду. Као студент наступао је са више оркестара, између осталих и са Уметничким ансамблом „Станислав Бинички“ са којим је имао и дипломски испит, стичући на тај начин велико искуство за наставак професионалног усавршавања.
– Мастер студије уписао сам у Швајцарској, у Цириху, као једини студент под менторством Елмара Шмида (који је опет учио од легенде кларинета XX века – Карла Лајстера). На Циришком универзитету уметности сам и специјализирао за солисту у класи професора Матијаса Милера као једини кларинетиста у тој генерацији. На средини двогодишњег школовања прошао сам својеврсну аудицију за обављање праксе у циришкој Опери у којој свирају неки од најбољих музичара света. Управо то што су ми они који желе професионализам на највишем нивоу одговорили позитивно, сматрам за један од највећих успеха, то ми је један од најсрећнијих дана у животу, али и дан са највећим притиском, објашњава Перчевић уз напомену да то јесте било професионално испуњење, међутим “душа је, ипак, вукла натраг, кући“.
Сјај европских наступа није могао да надвлада носталгију нити да надомести жељу да се нађе за празничном трпезом у кругу породице.
– Дуго сам размишљао да ли да останем или да се вратим, али сам дошао до закључка да живот желим да проведем са својим најближима, са нашим народом и да овде желим да дам свој допринос у подизању културе на виши ниво, желим да своје знање (колико год оно било) пренесем на нашу децу и на наш народ. Повратак, је био тежак јер се овде класика не вреднује као на западу, али сам сада задовољан јер ми се чини да полако све долази на своје, констатује задовољно наш музичар.
Дарко Перчевић је данас организатор Међународног фестивала традиционалне музике „Срећко Перчевић“ у Велућу покренутог управо у част деди који је, по речима уметника, заслужан за читаву његову каријеру. Срећко Перчевић је био самоук, емпиријском методом учења је као бистар човек са само четири разреда основне школе дошао до тога да држи предавања шефовима катедри и студентима са Етномузиколошког одсека на Факултету музичке уметности у Београду и Новом Саду, као и у краљевачкој музичкој школи где је предавао фрулу, окарину двојнице, гајде. Освојио је сва највећа национална признања, а његови уџбеници сматрају се неприкосновеним у образовању будућих фрулаша и педагога.
Управо инструмент који је Срећко Перчевић направио, који штимује на 442 херца сваки тон и полутон и који пружа ономе ко добро овлада њиме да изводи класичну музику, џез, нашу народну, традиционалну – фрула, Дарку Перчевићу је подједнако вредна као и кларинет са којим се школовао и са којим се определио за професионално бављење класичном музиком. Како сам каже, између ова два инсатрумента за њега је знак једнакости. Сличан је одговор и на питање класика или наша традиционална – једна ће вам показати неслућену раскош и повести у висине, друга је понос, ту је срце.
Концертрирање, солистичко и камерно музицирање по Србији и целој Европи – томе настоји и тиме се бави.
– Издвојио бих Божићне концерте у Елб филхармонији у Хамбургу (било их је седам у низу пред препуном двораном са светским звездама). У посебном сећању су ми и сви дипломски испити – на крају четворогодишњих студија и на крају специјализације у Београду, на крају мастер студија и специјализације у Цириху. Били су то гала концерти пред виђеним људима али и пред онима који су моја највећа подршка. Ипак, посебно место и дан данас имају наступи на „Златној фрули Српског Балкана“ са Симеуном Перчевићем где смо као деца засенили многе наступе одраслих, као и концерти са Оркестром КУД „Абрашевић“ из Краљева. Са њима сам пропутовао цео свет, а свуда смо оставили дубок утисак на публику јер је оркестар био састављен од деце – вансеријских талената за дати инструмент, присећа се Перчевић.
Себе у будућности види као породичног човека који се бави оним што највише воли. Темељ је, очигледно, постављен квалитетно, надоградњом се предано бави.
– Покренули смо Међународни фестивал класичне камерне музике „ЗУМ“ баш у време короне, када је било најтеже. Зато верујем да ће из године у годину бити само лакше и да ћемо исто тако напредовати. Велику захвалност на комплетној подршци дугујем Општини и Културном центру Врњачка Бања, Кластеру туристичке привреде, пријатељима који су од саме идеје о настанку подржали пројекат, као и љубитељима музике високе уметничке вредности. . Са нама су најеминентнији стручњаци из области класичне музике, солисти београдске филхармоније и професори, шефови катедре са Факултета музичке уметности из Београда и Новог Сада, а долазе нам и познати извођачи из Европе и света, тако да фестивал има и међународну ноту. За талентовану децу, ученике музичке школе у Краљеву и Трстенику организујемо радионице чиме фести вал оправдава придев едукативни, а млади музички таленти смернице и савете важне за даљи развој. База нам је велелепни Замак културе који је идеално место за одржавање концерата ове природе, али је моја жеља да фестивал проширимо и Музички павиљон у Централном парку и Трг културе чиме ћемо добити праву фестивалску слику. Повећали смо и број концерата па ћемо их имати шест у четири дана. Иначе, овог августа бићемо у прилици да први пут у Врњачкој Бањи чујемо Страдиваријеву виолину – долази нам Роберт Лакатош, виолиниста светског гласа, најављујући нова дешавања, закључује разговор Дарко Перчевић.
Весна Ђорђевић
