Никола Пантовић из Врњачке Бање, завршио је вајарство на Факултету примењених уметности у Београду, а своја дела обликује од кованог гвожђа. Никола је врстан ковач. У тајне ковачког заната увео га је отац, још као дете, и то му је доста помогло на Факултету примењених уметности где је дипломирао на Одсеку за вајарство у класи професорке Зорице Јанковић. Очеву радионицу је претворио у атеље који је права ризница уметничких дела.
Бицикл, Млечни пут, Комета, Столица, Страх, Тетреб, Јаје, Тело, Траг – називи су скулптура које у галерији врњачке Библиотеке могу да виде посетиоци.
– Постоји много тога што ми не знамо, али постоје неке ствари које свако од нас зна, а то је, рецимо, да свако од нас зна како би волео да овај свет буде, какве би промене унео у свет овакав какав јесте. И то је отприлике неки унутрашњи, дубљи позив сваког стараоца, уметника, да он каже својим радом и пренесе ту поруку како би он волео и на који начин би волео да мења, условно речено, спољашност. Кроз то можемо да се осврнемо на сам процес стварања.
Имагинација, замишљање, маштање… Кад за неко дете кажемо да се заиграло, значи занело се у игри, изгубило је осећај за простор и време и ужива у тренутку који траје. Тако исто када кажемо да се неко замислио, значи да се занео у мислима. Такође имамо ситуацију где време стане, а у нашем унутрашњем свету се догађа један процес. Више пута смо разговарали и Никола ми је рекао да је имао осећај да је време стало и да тај тренутак у коме нешто ради траје и траје, а у ствари је прошло неколико сати, а за њега можда и дан цео. Са неког метафизичког аспекта, то је врло и могуће јер се мења перцепција времена доживљаја и сам ток времена за нас који пребивамо у том стању.
Осврнуо бих се на скулптуре, имагинација односно замишљање и само мешање тог неког надахнућа, даха Божијег у процес стварања врло је изражено. Као што и сами видимо, какве су форме и кроз то можемо да видимо једну тезу да ми представљамо неке ствари другачије него што се оне уобичајено виде, рекао је приликом отварања Александар Милутиновић, вајар, Николин пријатељ.
Никола је члан Удружења ликовних уметника Србије. Поред вајарства бави се примењеном уметношћу, од 1997. године са оцем успешно развија радионицу старих заната „Ковачница Пантовић“. Учествује у раду многих ликовних колонија и иза себе има неколико самосталних и групних изложби у Врњачкој Бањи, Краљеву, Београду, Кикинди, Инђији, као и у Старој Ђевђелији (Македонија).
