На Ковачкој коси, која се налази на југозападној падини планине Гоч изнад Врњачке Бање, током Другог светског рата био је штаб 2. трстеничке бригаде југословенске војске у отаџбини под командом капетана Николе Гордића. Та бригада је деловала у саставу расинског корпуса Драгутина Кесеровића, а који је важио за најбољу и војнички најспособнију јединицу југословенске војске у отаџбини. Ове године навршава се 80 година од формирања овог штаба на планини Гоч.
У овом горском штабу на Ковачкој коси припаднике југословенске војске у отаџбини из расинског корпуса неприступачан терен чувао је од окупатора. Током ратних година локално становништво Станишинаца и околине снабдевало их је храном. Спавали су у земуницама, а недалеко од логора налазио се и извор питке гочке воде, што је био и највећи предуслов приликом избора места за формирање штаба.
Данас на Ковачкој коси се налази споменик палим борцима расинског корпуса југословенске војске у отаџбини који су погинули у бици код села Лисе, недалеко од Ивањице. Споменик са именима погинулих бораца подигнут је крајем 1943. године, а 1990. године, након скоро пола века споменик који је био срушен у 3 дела, случајно је пронађен. Тада су се у потрази за деловима споменика Радету Пинтору и Дици Стевановићу придружили Раша Вулетић и други мештани и након успешне потраге поново га вратили у његово изворно стање. Од тада сваког 6. маја на том месту у знак сећања на борце бригаде и њиховог команданта прославља се Ђурђевдан, имајући у виду да је на том делу постојала црква посвећена Светом Ђорђу. Ово је највероватније једини аутентични споменик из тог времена који је равногорски покрет подигао својим палим борцима.
Традиција ђурђевданског уранка на Ковачкој коси настављена је и ове године. Група грађана окупљена око идеје да овај историјски споменик који се налази на подручју Општине Врњачка Бања сачува од заборава, представници локалне самоуправе, директори јавних установа и потомци особа које су допринели обнови овог комплекса, пресекли су колач и прославили Ђурђевдан.
Парох цркве Успења Пресвете Богородице у Станишинцима, Јовица Крстић, пре почетка молитве за пале борце који су живот дали за одбрану наше вере и отаџбине, замолио је све присутне да минутом ћутања одају почаст за сву невино настрадалу децу која су живот изгубила у трагедији која је задесила Србију.
– Мир Божији на вас, Бог нека вас све благослови, увек се окупљали у миру, радости и молитви Божијој, на сваком кораку Бога призивали, а Бог ће бити свима нама. Чист живот, миран и поштен, најисплатљивији је, док све остало морамо да платимо вишеструко. Зато, живимо чистим животом и не бринимо се ништа, све ће бити добро, речи су пароха Крстића упућене присутнима.
Председник Скупштине Општине Врњачка Бања, Иван Радовић, први је званичник локалне самоуправе који је посетио споменик на Ковачкој коси.
– Најпре желим да се захвалим Радету Пинтору и Дици Стевановићу што су пронашли овај споменик, зато што су били ентузијасти и дали нам могућност да се сваког 6. маја окупљамо овде. Ово је део српске историје, и поред тога што је тачно да победник пише историју, иако се води да су Други светски рат победили партизани, и ово су наши људи. На споменику можемо видети српска имена и презимена палих бораца из Врњачке Бање, Новог Села, Трстеника и околних места. Надам се да ћемо и убудуће овде дочекивати Ђурђевдан, а локална самоуправа ће сигурно учинити наредне кораке како би се ово место обележило и како би сви они који желе да виде део српске историје имали лакши приступ до њега, рекао је Иван Радовић.
Дејан Дуркалић, овогодишњи колачар и особа која је веома често на Ковачкој коси, истакао је да бити колачар на месту где се палим равногорцима одаје почаст за њега представља изузетну важност, и изразио је захвалност свим присутнима који су данас дошли уз наду да ће сваке године све више људи долазити.
Весна Бурмазовић, ћерка Радета Јовановића Пинтора који је са Дицом Стевановићем пронашао споменик који је био срушен и заједно са другим људима обновио ово место на Ковачкој коси, први пут је била присутна на ђурђевданском уранку.
– Емоције су испреплетене, поготово што су године прошле у нади да пронађем ово место, тата је преминуо пре него што је успео да нас доведе да нам покаже где се споменик тачно налази. Ово је велико место, а исто тако велики дан за мене јер сам захваљујући многим пријатељима и својој деци данас успела да дођем до њега, коначно сам на месту где поносно могу да споменем свог оца Радета Јовановића Пинтора и да му се захвалим на подвигу који је урадио, истакла је Весна Бурмазовић.
