У Народној библиотеци „Др Душан Радић“ публици је представљена књига поезије „За видела“ аутора Драгише Обрадовића. О књизи је говорио песник Верољуб Вукашиновић, директор Народне библиотеке „Јефимија“ из Трстеника. Издавач књиге је врњачка Библиотека. Уводни текст у књизи написала је књижевница Гордана Влаховић.

Драгиша Обрадовић је академски вајар и универзитетски професор у пензији. Његова радна и стваралачка биографија је обимна и разноврсна. Приредио је 45 самосталних изложби скулптура и цртежа и учесник је на преко 300 колективних изложби у земљи и иностранству. Његове скулптуре се налазе у многим значајним галеријама и музејима и у слободном простору Србије. Поред ове књиге поезије, која је трећа по реду, објавио је три монографије, две књиге есеја и трећа је у штампи. Био је професор Факултета уметности Универзитета у Приштини и Нишу.

У Врњачкој Бањи 2017. године отворена је стална поставка његових скулптура и цртежа у Галерији „Обрадовић“ у Ул.Олге Јовичић 3а.

Читалачки доживљај ове књиге са присутнима је поделио Верољуб Вукашиновић.

– Како сам био у прилици да пропратим и на свој начин протумачим Драгишине две претходне књиге које су нам откриле да је он, заправо, песник са дугим песничким стажом, и да је поезију почео да пише још 1960. године, али је није објављивао у облику књига све до 2020. године.

У најновијој књизи Драгише Обрадовића „За видела“ налази се 57 песама одељених у две компатибилне целине под називима „У видокругу“ и „Одасвуд“. Песме нису датиране али можемо претпоставити да су писане у ширем временском распону, вероватно вишедеценијском, и да су део из личног песниковог трезора у коме је похрањена његова песничка баштина која је дуго била у сенци његове јавне вајарске уметности.

Рекао бих да је Драгиша у овој збирци песама још више песник дубоке контемплације и да својим есејистичким нервом на песнички начин урања у слике живота и прошлости, загледан у видело као есенцијални феномен бића. Драгиша Обрадовић је песник светлих визија, осунчан лепотом слика пролазности које жели да заустави у песми, кроз сећања, снове, медитацију. У овој књизи има доста личних, унутрашњих мотива, што поезија и јесте у основи као дубоко субјективна уметност, има стрепње пред надолазећим временом и заласком земаљског видела али и неког спокојног мира и вере у вечно небеско видело, рекао је Вукашиновић.

Аутор је казивао неколико својих песама: Небески пејзаж, Виноград на обрежу, Речи, Град, Време и сан…