МОНОДРАМА ПОСВЕЋЕНА НАЈВЕЋОЈ СРПСКОЈ ХЕРОИНИ У ВРЊАЧКОМ БИОСКОПУ

У сали врњачког Биоскопа, у организацији установе Културни центар Врњачка Бања и Одбора за обележавање значајних датума и годишњица, 14. фебруара, присутни су имали прилику да погледају монодраму „Милунка Савић-српска хероина у Великом рату“ у извођењу Весне Станковић, глумице Југословенског драмског позоришта из Београда. Повод је био обележавање Дана Државности Републике Србије.

Сретење је државни празник Републике Србије – Дан државности Србије, спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године подигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издан и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије – Сретењски устав, један од првих демократских устава у Европи. Српска револуција започета је Карађорђевом буном на Сретење 1804. године, а завршена је деценијама касније захваљујући мудрости кнеза Милоша Обреновића, творца модерне Србије, који је 23. априла 1815. године у Такову подигао Други српски устанак.

У програму посвећеном обележавању Дана државности Републике Србије, свој допринос дао је и „Врњачки вез“, Удружење за културу из Врњачке Бање, чији су чланови на почетку свечаности интонирали Химну Републике Србије „Боже правде“.

Председник Одбора за обележавање значајних датума и годишњица, Слободан Дишовић, поздравио је све присутне  у сали врњачког Биоскопа, захваливши им се што су дошли да сви заједно обележе овај битан датум у српској историји. Дишовић је присутне подсетио на херојство и јунаштво наше највеће хероине Милунке Савић, која је да би заштитила млађег и болешљивог брата, обукла униформу, узела пушку и отишла смело у Балканске ратове и Први светски рат.

– Наша порука са данашње Сретењске свечаности је да чувамо мир, слободу, да градимо и развијамо нашу Србију, да никада не дамо Косово и Метохију и поред силних притисака и да сачувамо свој идентитет. Желим да Дан државности Републике Србије обележавамо и наредних година и да се радујемо животу. Милунка Савић је једна од плејаде наших славних јунака. Њена љубав и њена несебичност коју је имала у својој души је својеврстан пример како се воли свој народ и како се брани своја држава, поручио је Слободан Дишовић.

Глумица Весна Станковић је на уверљив и допадљив начин изнела улогу Милунке Савић, хероине ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, чиме је побрала овације гледалаца. Монодрама је својеврсна исповест ратне хероине, најодликованије жене у Првом светском рату. Између осталог, носилац је Карађорђеве звезде с мачевима, Ордена Легија части,  Француског ратног крста 1914-1918. са златном палмом и многих других одликовања.

Милунка Савић је вишеструко задужила српски народ, својим делом и животом показала које су то праве вредности које треба баштинити да би један народ имао светлу будућност. Била је ненадмашни јунак у биткама, седам година је провела као српски војник, девет пута је рањавана, била је највише одликована жена у историји ратовања, али и херој у хуманости и самопожртвовању након рата. Отхранила је и подигла више од тридесеторо сирочади. Овом представом, Врњачка Бања, на симболичан начин, вратила је део дуга Милунки Савић, чиме настоји да гаји културу сећања на ослободиоце из ратова.

ЖИВОТ МИЛУНКЕ САВИЋ КРОЗ РЕЧИ ВЕСНЕ СТАНКОВИЋ

Глумица Весна Станковић истакла је да је она неко ко веома воли историју света, а  поготово српску историју, као и да је лично и емотивно везана за страдања наших људи у разним ратовима.

– Мој прадеда је страдао у логору у Бранунау током Првог светског рата где је и сахрањен као ратни заробљеник, а опет други деда је прошао Цер, Дрину и Колубару, учествовао у Првом и Другом Балканском рату. Ја за себе кажем да сам радикални патриота у смислу да је за мене Србија изнад свега, тако да сматрам да све то потиче из куће. Ја јесам становник света и много путујем и радим, али увек ме боли мог народа боле. Када сам сазнала за причу о Милунки Савић, сматрала сам да она треба да се приближи народу. Редитељ Братислав Петковић је пре више од 20 година направио једну причу и представу о „Милунки“ кроз коју само делимично објашњава причу њеног живота. Сада ће већ 110 година од почетка Првог светског рата и за очекивати је било да ће неко до сада да направи филм или серију, представу у Народном позоришту са великим бројем глумаца на сцени. Када сам увидела да од тога нема ништа, решила сам да направим сама. Плашила сам се да ли ћу имати довољно енергије и снаге за то, јер знам какву је енергију имала Милунка. То је била жена која је у униформи провела седам година, а девет пута је рањавана. Жена која је након рата хранила и школовала 36оро туђе деце.

Представу сам до сада играла више од 300 пута, у целој Србији, Аустралији, Канади, Шведској, Исланду, Турској. За децу и одрасле, у цркви, Геронтолошком центру, Дому ученика, на ливади, испод дрвета, у свим могућим и немогућим условима, као што је и Миланка могла која је Албанију прешла пешке, бивала рањена у главу и груди.

Много себе сажаљевамо, много смо размажени и много себи дајемо за право да будемо мекани и никакви. Ово је једна врста мојих мисија, јер ја сам глумица којој дар није дат случајно и треба само да забављам народ како бих зарадила .Ја мислим да морам тај дар и да искористим како бих нешто вратила својој родној груди, макар толико да испричам причу о жени која је симбол доброте, љубави, патриотизма, а не симбол рата.

Публика у Врњачкој Бањи видеће жену која је заиста симбол љубави и патриотизма, неизмерног давања. То је била жена која никада себе није штедела за добробит других. Како она каже „Моју Србију напали, а ја плетем чарапе. Одакле ми право да ја седим и да плетем чарапе, ја морам да браним слабијег“. Кроз Милунку видимо да увек треба давати више и чинити добро до бесмисла, и све што изговарам на сцени је истина. Уместо срца, имамо рачунар, дигитрон и само гледамо где смо добри. Зато смо и несрећни, наша незајажљивост, алавост нас унесрећује, ми смо мањи и ситнији јер смо потомци свих људи који су страдали за нашу слободу. Ова монодрама треба да нам буде опомена и подсећање.

Милунки се Србија није одужила, али она то није ни очекивала. Њој су хтели да се одуже Французи великом пензијом, али под условом да живи у Француској. Она то није хтела, сматрала је да може још пуно да помогне Србији и зато је остала овде и помагала до две године пре краја живота, када се шлогирала. Само током последње две године живота није имала туђу децу која је хранила у кући.  До тада је хранила и школовала туђу децу од своје пензије и плате, где је буквално радила све и свашта, чистила да би их прехранила. Али Милунка се никада није осетила сиромашно и да је на неки начин угрожена, живела је достојанствено. Милунка није била несрећна, без обзира што је имала скромну пензију, и што је свашта морала да ради. Она никада није имала огорчења у себи, није била љута на своје непријатеље. Ратовала са Турцима и Бугарима, сматрала је да Бугари нису људска бића када је гледала какве злочине ради њихова војска и чете над српским цивилним становништвом. А онда, после рата је прихватила једно Бугарче, пустила га у кућу и он се оженио њеном ћерком, тако да њени унуци су полубугари. Ратовала је и са Хрватима који су били у Аустроугарској војсци, а Хрвати су чинили највећа злодела баш око Шапца, Лознице. После рата је усвојила једну малу Хрватицу са посебним потребама која је била на самрти у сиротишту и нико је није гледао јер је прележала менингитис и никоме није била потребна. А Милунка је до краја живота остала са њом. Милунка је превазишла и то, нико није њој непријатљ, а Србију је волела изнад свега. Одлучила је да остане да живи у Србији и да јој помогне до самог краја живота, и када би свако од нас бар мало био као Милунка, ето нашој Србији бољитка, рекла је Весна Станковић.