Народна библиотека „Др Душан Радић“ обележила је Светски дан поезије, 21. март, промоцијом најновије књиге Живорада Недељковића. О збирци песама „Угрушак“ говорио је и мр Миша Милосављевић, уредник Књижевне редакције КЦ „Рибница“ Краљево, а модератор је био Срђан Чеперковић.
– На најлепши начин обележавамо Светски дан поезије. Плод наше сарадње је прошлогодишње објављивање збирке поезије „Угрушак“, једне од бољих Живорадових збирки. Ми смо стварно захвални што нас је препознао, иако смо мали издавач који није толико фокусиран на издавање поезије, изјавио је мр Миша Милосављевић.
Аутора смо питали шта нам поручује са „Угрушком“.
– Нема директне поруке, али, рецимо да је „Угрушак“ једна општа метафора за стање у свету. Угрушак може да буде и у телу нашем, и у телу државе и читавог света, а с друге стране поезија „Угрушак“ елиминише тај угрушак. Дакле, то је била основна идеја, да се двострука игра направи, метафора отчепљења, ако је већ нешто зачепљено као што су крвни судови, нешто што је витално важно, а видимо какав је свет и ако већ не можете да тај неки угрушак одстраните је нешто што може да нас доведе, у крајњем случају, до нестанка, да елиминише и да опорави живот на прави начин. Поезија може некако да излечи свет од свега лошег што се дешава, рекао нам је Живорад Недељковић.
ТО НИСАМ ЈА
Мојих је жеља било као јабука,
Блиставих у роси.
Што даље одмичем од стабла,
Све слабије чујем
Кад отежала жеља сконча на тлу.
Зелене плодове уљези су кидали.
И трулеж је пировала тамо.
Гледао сам из даљине
Све празнију раздрагану крошњу.
Вољени обрис у измаглици и пени.
Да ли је моје стабло још на овом свету,
Не знам; спутавали смо ватрени ветар
И ћуд авети. Били једно.
Не осврћем се више.
У песмама можда корача моје дрво.
Такло ме је по рамену сијасет пута.
Ниједном нисам ни реч изустио.
Рекао барем да то више нисам ја.
