У порти Цркве Светог Саве у Грачацу налази се стара сеоска школа саграђена 1818. године, која се помиње и у записима Вука Стефановића Караџића, што говори да је Грачац још почетком 19. века био важан просветни центар овог краја. Стара школа у Горњем Грачацу, према историјским подацима, почела је са радом као мушка школа, да би 1864. била комплетирана када су им се придружиле и девојке. У зграду подигнуту преко пута Цркве Светог Саве, школа се уселила 1909, где се настава несметано одвијала и у време Другог светског рата.
Међитим, својевремено матична школа у којој су основно образовање стицале генерације Грачанаца, као и деце из комшијских села, временом је руинирана. Објекат под посебном заштитом, ушао је 2015. у реконструкцију, а данас је претворена у мало сеоско-етнографско музејско одељење.
Стару школу недавно је посетио најстарији живи ђак, а емотивна посета пробудила је и много успомена код, још увек виталног, деведесетчетворогодишњег бившег ђака.
Милић Белобрђанин рођен је у Грачацу 1932. као један од четворице синова у породици Милана и Станке Белобрђанин. Ђак грачачке школе постао је1940. Два мешовита одељења ( две учионице са по два разреда – први и трећи, други и четврти) водили су учитељ Димитрије Димитријевић и његова супруга, учитељица Милица.
— Те године обележавало се пунолетство Краља па је школа била у свечарском духу, украшена заставама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, тако је памтим. У целом крају није било друге школе па смо сви пешачили, али нам није тешко падало. Пешачили смо и по 6-7 километара у једном правцу и у школи проводили цео дан. Од ђачке опреме имали смо таблицу и креду. У заструг понесемо мало сира и главицу мељаног лука и то нам је био ручак. Учитељ је био строг, али праведан, а његова реч поштовала се као светиња. Часове нам је држао и свештеник.
Ту нас је задесио рат. Четници су овде били стационирани, а често су и Немци долазили уз реку, али нас нико није дирао. Поред цркве и школе, овде је била и општина, као и једна пекара из које се народ снабдевао. Била су тешка времена, присећа се тих давних дана и почетака свог школовања Милић Белобрђанин.
Била је ово изузетно успешна и „виђена“ генерација Грачанаца, од браће Ђуровић, Жарка и Бранка који ће постати познати лекари у Београду, до Зорка и Љубинка, такође Ђуровић, који ће бити дугогодишњи директори у ППТ Трстеник, у време њеног процвата. Милић је од малих ногу био „вешт са рукама“, па је између осталог, умео да од обичног комада дрвета направи виолину и тамбуру, али отац није желео да сина да на занат, већ је желео да има стални посао и сигурну зараду. Зато ковачки занат није завршио (нема диплому, иако му је ковачки посао познат), па ће после служења војног рока остати у Београду на тада чувеној Занатској школи, а затим ухлебљење пронаћи у предузећу „Иван Милутиновић“ које је радило на подизању Новог Београда.
Уз рад, Милић се годинама дошколовавао па је стекао и звање бравара, а онда и VK. Нови посао нашао је у чувеном предузећу „БИМ Славија“ где је радио на одржавању машина. Са унапређењем производње и увозом нових машина указала се потреба и за додатним усавршавањем, које ће га овај пут одвести у Швајцарску.
Човек са златним рукама обављао је послове водоинсталатера, зидара, лимара, бравара. Као универзални мајстор, радни век ће завршити у Школском центру ПТТ, на одржавању, али напомиње да више радних сати има за приватно ангажовање. Радио је 40 година, сваког месеца имао и бонус радне сате, али је сваког поподнева, после редовног посла, био и додатно ангажован. Одликован је Орденом са сребрним венцем за рад у Титово време.
На питање да ли постоји нешто што не уме, кратко уз осмех каже: Не умем да уживам!
Стекао је својим радом довољно за леп живот породице, а највеће богатство су две ћерке и наследници: Весна има синове Младена и Владимира, а Јасмина Марка и Милоша. Док говори о породици лице му је обливено нежношћу и поносом, а посебне емоције стижу са поменом праунучади: – Има их и даће Бог да их буде још.
