ЧОВЕК ОД МРАМОРА У 92. ГОДИНИ
Изложба под називом „Човек од мрамора“ поводом 92. рођендана академика Драгослава Михаиловића, постављена у салону Народне библиотеке „Др Душан Радић“ још 14. новембра, званично је отворена синоћ 17. новембра. Изложба „Човек од мрамора“, ауторки Мирјане Ђурашевић и Мирјане Миленковић, представља његово животно стваралаштво као највећег савременог српског писца данашњице, чији се радови проучавају на домаћим и страним универзитетима и институтима и део су обавезне лектире у школама. Он је успео оно што ретко коме полази за руком , да стекне поштовање стручне јавности и наклоност публике свих генерација.
Значај стваралаштва академика Драгослава Михаиловића најбоље илуструје књига немачког слависте и иностраног члана САНУ Роберта Ходела „Речи од мрамора: Драгослав Михаиловић – Живот и дело“. Преводио је дела Момчила Настасијевића, Драгослава Михаиловића и више савремених српских песника на немачки језик и објавио низ научних радова, монографија, приказа, антологија и компаратистичких прилога о српским (између осталих, о Андрићу и Селимовићу) и руским писцима. Од 1997. професор је на Институту за славистику Универзитета у Хамбургу.
Академик Драгослав Михаиловић је живео историју своје земље, исписивао је златне странице које су изашле ван граница земље и оживеле на позорницама, екранима и филмским платнима. Зато је свака његова година јубилеј за нашу књижевност. Драгослав Михаиловић је рођен 1930. године, његова биографија је опште позната чак и широј јавности, не само стручној, a током целог свог живота, чак до своје данашње 92. године, писање никада није доживљавао као лако, иако је то био његов избор, писао је, како сам каже споро и тешко. Пре неколико година, лично је правио биланс свог живота и утврдио да је 17 година гладовао, не рачунајући други светски рат, 3 пута боловао од туберколозе, објавио 22 књиге, 40 година био као дисидент под присмотром Државне безбедности и коначно закључио да је својим животом врло задовољан.
Пишући своја дела, Михаиловић се обраћао самом себи, а већ својом првом књигом „Фреде, лаку ноћ“ из 1967. године узбуркао је јавност и исте године награђен Октобарском наградом. А онда је објавио „Кад су цветале тикве“ и како је већ неко написао: „Све и да је написао само Тикве, а није, Драгослав Михаиловић је остао један од највећих српских писаца“.
Свој кратки роман „Кад су цветале тикве“ из 1968. године, инспирисао га је да напише драму, објављену у октобру 1969. године, која је пет пута играна у Југословенском дрмаском позоришту. Испоставило се да написана реч има исту тежину као она изговорена на сцени.
Михаиловић уводи у књижевност облик непосредног приповедања, где говор приповедача одступа од књижевног језика што се примећује и у његовом следећем роману „Петријин венац“ за који је био награђен Андрићевом наградом. Потом је уследио роман „Чизмаши“ из 1984 за који је добио НИН-ову награду, а већ следеће године роман је бионајчитанија књига у анкети Народне библиотеке Србије. Изложба ће бити постављена до 26. новембра.
