Трибина „Живот Срба у Македонији – српска културна баштина“ одржана је 7. октобра у Салону врњачке Библиотеке. Представљен је рад Српског културно-информативног центра СПОНА из Скопља. Било је речи и о активностима које спроводе у циљу афирмисања српског културног наслеђа: организовање књижевних вечери, ликовних изложби, позоришних представа и бројних образовних и хуманитарних пројеката. Гости трибине били су Милутин Станчић, професор српског језика, један од оснивача и председник овог Центра и Милош Стојковић, историчар и дугогодишњи члан Центра СПОНА.
Госте трибине представио је Дејан Лучић, директор Библиотеке.
– Захваљујем на овој прилици и могућности да говорим и да заправо проговоримо о речима и делима, шта је ова организација урадила у протеклих 18 година. Специфично је и симболички значајно да се истакне да је порекло, дакле очевина и дедовина одавде из Врњаца. Ја сам рођен у Скопљу и могу рећи да кроз ово појашњење и дилему топонима Македоније, да ли је северна, да ли је бивша југословенска, одражава се и та болна истина и скривена мистагогија старе Србије тог метафизичког простора који заправо више не постоји и ова С. Македонија је опет успех Грчке. Македонија је заправо српска амнезија, један заборав иако се без рата одвојила од некадашње заједничке државе, али је спорно стање и асимилација можда највећа од свих, да не говоримо о положају Срба у Мађарској и Румунији. То су видљиви трагови заборава, нестанка и асимилације и тихог нестанка без осакаћених простора. Управо због недостатка једног духовног простора, без цркве, без црквене заједнице, без озбиљних културних институција, интелектуалне, културне елите, доста великог нестанка људи. Кроз делатности и постојање нашег Центра већ две деценије откривамо нове просторе и нову скривену тајну те земље.
Захваљујући неким напорима 2019. је уврштен у образовни систем Македоније предмет „Језик и култура Срба“. Два пута недељно малишани српског порекла упознају се са својом културом и својим језиком. Ту је редовна обрада знаменитих српских писаца кроз књижевне радионице, песничке вечери, рекао је Милутин Станчић.
– Милутин је рекао амнезија, ја бих рекао забрана. Тако да је амнезија последица те забране, морамо се вратити мало у прошлост, не толико далеко, дакле процес стварања македонског ентитета и нације у оквиру територије Југославије. Тај процес је остављао неповратне последице и по нас Србе са тог простора тако да је на неки начин по сагласју власти у Београду и власти у Скопљу направљена нека одлука да су на територији тадашње Федералне Македоније просто сви словенски становници Македонци, а то постоји и у документима званичне власти док је рат трајао. Да ће сви војници, службеници, правници који буду дошли имати сва права, да ће имати своје школе, гимназије. Они који живе ту, који су ту рођени, они су названи Србомани, они неће имати никаква права своја етичка итд… Ја бих напоменуо да су ти Срби, локални Срби, што је мало пародоксално, али своје признање условно и генерално добијају 2001. године после албанске народне побуне, где у Уставу Македоније нигде није поменута српска народност. Поменути су Турци, Албанци и наравно Македонци, Срба није било. Одлуком политичке власти све српске школе су биле покидане, рекао је Милош Стојковић.
