Трибина поводом 20 година од смрти академика Владете Вуковића (1928-2003), нашег песника, есејисте и књижевног критичара, одржана је 7. децембра у Салону Библиотеке. О Вуковићу су говорили проф. др Драгомир Костић и Огњан Топаловић.
Публика је била у прилици да види документарни филм РТС-а у којем Вуковић одговара на питања књижевнице Милице Јефтимијевић Илић.
„Нисам могао да бирам јер сам био притиснут мецима и паљевином стана. Немам снаге да изразим све оно што осећам. Много штошта у мени је погинуло на Косову“ – говорио је Вуковић након што је напустио Приштину.
Драгомир Костић песник и професор Универзитета у Приштини у пензији је говорио о поезији Владете Вуковића.
– Он је један од последњих великих лиричара у српској поезији. Песник, професор универзитета, научник. Песници су болећиви према свету, свет је болећив према песницима. Ми који смо живели тамо, и никад нисмо били практично слободни, у њему смо гледали симбол слободне и слободарске Србије. Он је пркосио зулуму и злу. Једва се спасио. И убрзо је умро, жалећи за Косовом и Метохијом, ваш Владета, наш Владета. Захвалан сам вам што негујете лепу успомену на проф. Вуковића. Нисте га заборавили, рекао је проф. Костић.
Делић личних сећања на Владету Вуковића, са присутнима је поделио Огњан Топаловић.
– Мене је са Владетом упознао Бошко Руђинчанин. Ближе сам га упознао кад се вратио у Бању 1999. године. Сећам га се да је у сивом мантилу, са беретком на глави, шетао парком, увек носећи неке новине. Често је навраћао у Библиотеку. Његову књигу „Критичка суочавања“ издали смо 2002. године. То је једна збирка есеја и књижевних критика која стварно мора да дојми човека. Руђинчанин је објавио књигу „Књижевне стазе Владете Вуковића“. Често смо шетали Бањом кад бисмо се срели. Покушавао сам колико сам могао да га удаљим од тема везаних за Косово и Метохију. И онда је он бриљирао. Стотине песама је знао напамет, рецитовао ми је на француском и на руском. У Бањи је имао друштво својих вршњака, генерација 1928. Милан Сотировић Шоле и Милош Петровић. Интересантан трилинг. У последњих неколико месеци видео сам да је он потпуно анксиозан, да је посустао.
Он је био велики патриота, националиста, али не никако шовиниста. Јако родољубив. Помогао је многим албанским и турским књижевницима. Владета је имао брата Бату и сестру Анчицу. Он је свирао виолину, Бата гитару, а Анчица клавир, рекао је Огњан Топаловић.
– Жао ми је што је Владета са једном горчином напустио овоземаљски свет и надам се да му је Бог подарио, како ми православни верници кажемо, Царство небеско и да тамо говори своју поезију и грли Косово, рекао је Новица Соврлић, председник Друштва књижевника Косова и Метохије и подсетио на то да је Вуковић био један од оснивача Друштва књижевника КиМ.
