Марију Сеочанац из Новог Села код Врњачке Бање јавност је упознала 2021. када је постала Првак Србије у орању, представљана као жена (дете) – змај која је знањем и умећем са трактором надмашила многе (читај – све) мушкарце. Данас је ова млада девојка већ вишеструки победник орачких такмичења захваљујући коме се Србија вратила на орачку мапу Европе и Света, апсолвент на Технолошко-металуршком факултету у Београду и, однедавно, председник Асоцијације орача Србије.
Као и у свему што је до сада урадила, жеља јој је да, како каже, иде корак даље.
– Направили смо велики бум светским такмичењем и постигли много. Државно такмичење смо дигли на далеко већи ниво, организовали квалификације у четири региона који покривају целу земљу. Упознала сам много дивних људи, пропутовала, сагледала нове шансе и отворила нове видике. Схватам да сам просперирала у свему овоме али сада ја желим да се борим за друге – да живи моје село и иде напред, а онда и сва села у Србији, каже власница шест пехара са орачких такмичења.
Поникла на Манифестацији “Прва бразда” 2013. кроз Смотру лепоте живота на селу као прва девојчица за управљачем трактора и као најбољи изданак деда Воје чија је жеља била да га унука наследи на такмичењу. Управо је деда главни “кривац” и за то што је Марија са осам почела да самостално вози трактор, по њиви док породица сакупља летину, а са девет заорала прву бразду.
– Пре трактора већ сам возила мотор, после ауто. У неком тренутку сам желела да полажем за камион јер смо их имали кући и возила сам, али није било времена за то. И виљушкар ми није стран, као ни аутобус, објашњава Марија, размишљајући наглас како још само до авиона није стигла.
Некако успут открили смо тајну – тата Горан је аутомеханичар за теретна возила, па је у недостатку брата који је студирао Нишу, Марија често ускакала у помоћ. Тако је научила да барата са возним парком теретњака, што за воланом, што са алатом у рукама. Није јој тешко и, што је још важније, воли то.
– Кад добро планираш време, стижеш све, само зависи од темперамента и жеља. Пут од радног комбинезона до штиклица и хаљине за излазак је кратак, а мој став је да кад радиш имаш, а кад имаш можеш да уложиш у себе, објашњава девојка са мушком енергијом и наглашава да је спремна да се додатно активира и бори.
По завршетку факултета уписаће мастер на Пољопривредном, а озбиљно је схватила и понуду за посао од стране Министарства пољопривреде. Каже да је понудом била затечена и поласкана и да је неће заобићи, али ће се у међувремену бавити и новооснованим удружењима.
Прво је Удружење грађана “Пелцер” , специфичног и симболичног назива, усмерено на афирмацију младих.
– Тринаестог маја Православна Србија обележава Јеремијин дан. Деца из овог краја одрасла су уз обичаје везане за тај празник и одлазак у Јеремије, па сам планирала “Јеремија фест” са циљем да сачувамо од заборава наше обичаје и традицију. Ту је и “Прва бразда” удружење које смо формирали у склопу напора да Србију одведемо на светско такмичење у орању, а радимо и на обуци судија, на студијским путовањима, у плану је одлазак на такмичења у Словенију и Хрватску, прича ова скромна девојка са озбиљним сјајем у очима.
Само на прво такмичење орача, да удовољи деди, отишла је помало зазирући, стидећи се, а онда схватила да све од ње саме зависи.
– Ако је и било лоших коментара и подругљивих опаски, није ме додиривало, а када то умеш да изнесеш, људима није занимљиво да наставе са прозивкама. Комшилук и пријатељи су навикли да ме виде у свакаквим издањима, а ја врло брзо схватила да је најважнији тај осећај задовољства када све одрадим најбоље што могу и када надмашим очекивања, као и онај осећај поноса што сам оправдала дедино поверење и жеље. Дека нажалост није са нама већ годинама, али мене и даље покреће оно његово “Ајдемо, сине”, закључује Марија наш разговор за сада.
