Ликовна ќолонија „Сарајево 24“ окупила је учеснике са Ex-Yu простора (Словенија, Хрватска, Македонија, БиХ и Србија) поводом 40 година од одржавања XIV Зимских олимпијских игара и 40 година од изласка првог албума групе „Забрањено пушење“ под називом  „Das is Walter“. Под слоганом „А сада нешто сасвим другачије од ликовне колоније“ уметници су од 28. априла до 2. маја сликали на врелу Босне, Бембаши, као и у Хотелу „Hills“ на Илиџи у Источном Сарајеву где су били смештени и где је постављен атеље. Међу три представнице Србије, нашла се и млада уметница из Врњачке Бање, Анђелија Бранковић.

-Стару Југославију не памтим, али сам имала част да представљам Србију и Врњачку Бању, па онда и себе на овим скупу. На оваква окупљања одлазим како бих ширила уметничке видике и дошла до људи са којима иначе никада не бих имала прилику да седим за истим столом и радећи делим искуства, дружим се и „крадем занат“. Буде ту и колега који имају искуства и стажа колико ја имам година, Дођем „са празним, а одем са пуним кофером“, јер сви су жељни и орни да помогну и да те науче нешто своје. Овај занат нам је у крви , сви су пуни ентузијазма према ономе што радимо, а оваква места су вакуум у коме постоје само уметници и нека наша прича, објашњава Анђелија надахнуто уз образложење да су шала, забава, рад и уметничка дела која настају обележили и ову колонију.

Сарајево је прелеп, мултикултуралан град који садржи много различитости, где сваки камен има историју и где сваки кутак нуди занимљивост, тако да је било и много мотива и инспирација за настанак уметничких дела. Уметници који се на овај начин упознају, по Анђелијиним речима, постају део нове реалности, а једна колонија води другој. При том, ово су својеврсни семинари где се уметници усавршавају уз одличну енергију.

– Моја следећа авантура је Египат, а позив сам добила захваљујући људима које сам упознала и заволела на претходним колонијама. Захваљујући томе после сваког оваквог дружења враћаш се као бољи и испуњенији човек. У договору са организаторима, одређен број слика које настају на овај начин остављамо домаћинима, а све преко тога разделимо између себе са посветом богатећи на тај начин наше личне галерије, односно остављајући траг за собом – да се зна да смо били ту у датом тренутку, прича млада уметница уз појашњење да неки предели у Сарајеву подсећају на Шумадију, али су толико бајковити да нико од 22 учесника није могао толико верно да наслика пејзаж колико је реално леп.