„Магијско-религијска пракса код Влаха приликом сахрањивања покојника“ назив је предавања које је у Замку културе одржао Александар Репеџић, докторант етнологије и антропологије. Говорећи о обредној пракси Репеџић је упознао присутне са култом мртвих код Влаха, објаснио смрт без свеће и смрт са свећом, рајску свећу и свећу стат, обичај стављања капе, ножа и новца, купање покојника и песму испратницу претекатуру.
Преко 20 година Александар Репеџић бави се овом темом, од првих дана својих студија, на теренским истраживањима, као сарадник Музеја у Мајданпеку.
– Било је битно да разумемо култ мртвих код Влаха. Правили смо опсежну збирку са култним хлебовима који су присутни на свим даћама, односно поманама како се називају на влашком. Сахрана и само жаљење резервисано је само за породицу. Ту заједница помаже. Укућани пре саме сахране не смеју ништа да раде. Од дана смрти покојника, до седме године је управо тај магијско-религијски чин, односно даће и оне су спона и начин како комуницирамо са нашим покојницима.
Обичај „црна свадба“ је са подручја североисточне Србије када се откопава покојник након 40 дана, и то када неко млад умре, како би заслужио два раја, пошто се код Влаха сматра да сви одлазе у рај, али када нико више не помиње покојника, он није нигде, чак ни у рају. То је начин како би породица за младог покојника обезбедила други рај. Управо тај обичај говори колико је култ мртвих био битан за заједницу Влаха, а и дан-данас постоје различите модификације. Тако су некад хлебове за помане спремали код куће, данас то раде пекаре. Постојале су песме петрекатуре, односно песме испраћајнице, да се испрати покојник, да се упозна са оним светом где смрт није ружна, није зубата, она је ослобођена од самог Господа и да она мора да узме и дете из колевке, али и старца, војника и младу жену. Те песме су се певале три пута док је покојник у кући и оне су уводиле покојника на онај свет. То је једна лепа лирска песма која траје и по 45 минута. Данас тога више нема, објашњава Репеџић.
За покојника је битно да се обезбеди вода и светлост, како би он тамо био обасјан светлошћу. Уколико покојник умре изненада и не нађе се у том тренутку са свећом у руци, онда се припрема рајска свећа која је једно уметничко дело, оригинална је. Израђује се од 44 свеће од природног воска, украшена је са лепим мотивима који изгледају као да су хеклани. Рајска свећа се пали на 40 дана да би обезбедила светлост на оном свету за самог покојника. Oви обичаји карактеристични су за Влахе и за заједницу која живи у североисточној Србији.
