Традиционални концерт Симфонијског оркестра и Хора Радио телевизије Србије, који Туристичка организација приређује на почетку културног лета, идући у сусрет сезони музичких фестивала, одржан је на Амфитеатру „Данило Бата Стојковић“ у недељу, 27. јуна. Врњчани и гости на својеврсном музичком путовању кроз Европу, од Италије, преко Француске, Русије, Мађарске, Чешке до Србије, уживали су уз неке од најлепших нумера из класичног репертоара у извођењу модерног ансамбла који делује у оквиру Музичке продукције РТС, под диригентском палицом маестра Бојана Суђића.
– Од када смо кренули озбиљнију популаризацију уметничке музике у Београду и по читавој Србији, од тада су кренули и јако дирљиви коментари мноштва људи који нас прате, који долазе на концерте, који остављају поруке на инстаграму, на фејсбуку, на нашим јутјуб снимцима после концерата. То значи да наша мисија, која је у многоме пионирска, има смисла. Пре нас ово није био тренд. Дуго година је класична музика у Србији била баук, нешто што није за обичног слушаоца, пуно је предрасуда о томе како у Србији нико не воли класичну музику, да се воли само турбофолк или нека друга врста популарне музике коју данас слушамо. Међутим, ови концерти и начин на који нас публика поздравља показују колико смо ми део једне заједничке европске цивилизације, колико препознајемо како најлепше странице те музике која је музика милиона, тако и неку нашу традицију која је симфонизована, односно аранжирана за симфонијски оркестар и хор, рекао нам је Бојан Суђић.
Маестро, који је познат као неко ко најчешће даје конвенционалне одговоре после наступа и у разговорима са новинарима, после концерта у Врњачкој Бањи био је опуштем и расположен за причу.
– Сматрамо да немамо чега да се постидимо без обзира што немамо тако пуно композиција писаних у националном смеру. Ми то донекле сада надокнађујемо и са аранжманима зато што време када је ова врста популарне музике настајала у Европи, код нас су биле неке друге прилике и нисмо могли да одмах ухватимо прикључак. Важно да не постоји никаква разлика и осећај одвојености наше традиционалне музике у односу на светску и најлепшу европску музику. Веома ми је драго да после Кармен увертире и после Лаке коњице, можемо да одсвирамо и неке наше теме попут Врањске свите, а онда да се вратимо на Штрауса и Офембаха и да наставимо уз Марш на Дрину којим традиционално завршавамо наше концерте , објашњава уметнички директор ансамбла који је на његовом челу од 2005.
Публика је наступ Симфонијског оркестра испратила стојећим овацијама дајући одговор на чаролију која се управо догодила, што је речитије од сваког коментара и похвале.
– Сваки пут када дођемо у Бању осећамо се све више као домаћини. Били смо овде чак и прошле године поштујући све превентивне мере опреза. Сада је све далеко опуштеније и ми се надамо да ће се свет вратити у нормалу што пре и ми са њим, те да ће онда бити прилике за неке нове концерте и неке нове сусрете са публиком и за буђење свега онога у нама што препознаје праве вредности. Уметности једина може спасити данашњи свет који све више пада у материјално и технолошко, а све мање је духован и хуман. Ова музика је управо доказ да у нама и те како постоји жеђ за садржајем који се не може испричати и који није материјалан већ је нешто човека оплемењује, а ништа не загађује, каже шеф-диригент Суђић.
Симфонијски оркестар РТС-а препознат је како у Србији тако и у региону, па их овог лета очекује читав низ наступа у читавом региону, од Будве и Бањалуке преко Смедерева и Златибора до – Гуче.
– Зову нас у Гучу која је исказала племениту идеју да за шездесетогодишњицу врати садржај који је некада био, а од којег се последњих деценија одступило. Наиме, Гуча је уз Дубровачке игре, била један од два фестивала у бившој Југославији у Савезу фестивала света. Мени је драго што су организатори тај искорак пожелели да обележе нашим наступом. Већ и сама ова намера показује да смо препознати као неко ко доноси прочишћење и духа и ушију и мислим да публика са наших настпа излази некако невинија и растерећенија од свакодневнице која нас убија. Овај осећај који се створи у току наше свирке са публиком сведочи колико је све то испразно и колико је у суштини новац само нужно средство за живот, а никако и сврха живљења јер онда губимо оно што је највредније, а то је та душа коју, плашим се, често пута успавамо неким површним стварима, закључује маестро Бојан Суђић.
