БРИЉАНТАН НАУЧНИК СВЕТСКОГ РЕНОМЕА
На Изборној Скупштини САНУ која је одржана 4. новембра, Врњчанин, проф. др Слободан Вукосавић изабран је за редовног члана Академије. Електротехника је научна област у којој доминира проф. др Слободан Вукосавић, са изванредним научним резултатима и техничким решењима која га сврставају међу најбоље светске научнике.
С. Вукосавић је један од најистакнутијих истраживача у свету у области електроенергетике, посебно када се ради о савременим дисциплинама, као што су енергетска електроника, дигитално управљање у електроенергетици, управљање кретањем индустријских робота, енергетски претварачи у обновљивим изворима и паметним мрежама, електромеханичко претварање енергије, примена ДСП технологија у дијагностици и управљању и еколошка опрема за смањење емисије штетних материја.
Слободан Н. Вукосавић је рођен 27. јануара 1962. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршио је у Врњачкој Бањи. Академско образовање је стекао на Електротехничком факултету Универзитета у Београду, где је завршио Одсек за енергетику и Одсек за електронику. Дипломирао је 1985. године, као студент генерације, а дипломски рад из области енергетске електронике одбранио је код академика П. Миљанића. Магистрирао је са темом „Алгоритми управљања напонским инвертором“ под менторством академика П. Миљанића 1987. године. Докторирао је 1989. године са темом „Пројектовање адаптивног микропроцесорског управљања брзином и позицијом асинхроног мотора“ под менторством проф. М. Стојића.
Импресивна је радна биографија професора Вукосавића.
Од 1985. ради у Институту „Никола Тесла“ на развоју енергетских претварача и управљачких система за индустријске и војне потребе. Током 1988. ради у истраживачком центру EmersonESCD у Сент Луису и развија патентирана решења за електронско управљање електричним машинама. Од 1991. узима учешће у формирању истраживачког центра компаније Vickers-Electric, преузима руковођење истраживачким тимом и ради на развоју и пројектовању система за управљање кретањем индустријских робота. Од 1993. године ради на Електротехничком факултету у Београду. У звање редовног професора изабран је 2003. године. Као шеф Одсека за енергетику иницирао је промене у настави које су вишеструко повећале интерес студената. Формирао је две лабораторије за научноистраживачки рад у области дигиталног управљања кретањем, енергетске електронике и електричних машина. Рад лабораторија је укључивао међународну сарадњу, консултантске услуге и пројекте урађене за компаније MOOG, Ferrari, International Rectifier, Emerson, General Electric, Lord-Baladyne, Msemicon, GndUps-Taiwan, и друге. Сарађивао је у настави и реализовао билатералне пројекте у области електроенергетике са универзитетима Liverpool John Moores, Imperial College, North Eastern, Texas A&M, као и са електротехничким факултетима у Бањалуци, Сарајеву и Новом Саду, где је одржавао наставу и радио на стварању наставног кадра.
Основне области научног рада Слободана Вукосавића су електромеханичко претварање енергије, дигитално управљање, индустријска роботика и енергетска електроника. Значајан део његовог научног рада обухвата истраживања у области индустријске роботике и производних аутомата. Руководио је истраживачким тимовима компанија Vickers и MOOG, где је развио низ алгоритама за управљање кретањем и пројектовао низ оригиналних метода и уређаја. Развио је прве вишеосне модуларне серво-појачаваче DBM и DBS, алгоритамска решења проблема механичке резонанције и торзионих осцилација, као и програмска решења оптимизације трајекторија у циљу смањења утрошка енергије. Пројектује серво-контролере велике специфичне снаге (DS2000, DMS2000 и DM2020) и развија алгоритме за аутоматизовано подешавање регулационих дејстава вишеосних робота уз потискивање познатих поремећаја и увећање отпорности на стохастичке поремећаје. У производним постројењима европских произвођача аутомобила Michelin, Renault, Peugeot и Fiat користи се више од 80.000 серво-контролера серије DBM, DBS, DS2000 и DM2020. У сарадњи са истраживачким центром Emerson-ESCD развио је оригиналне асиметричне топологије претварача и алгоритме управљања прекидачким релуктантним моторима који значајно проширују експлоатационе карактеристике. Развио је патентирана решења за електронско управљање машинама без давача на вратилу и дао теоријске основе и практичне приступе пројектовању претварача који увећавају специфичну снагу и смањују тежину утрошеног гвожђа и бакра. Од 1995. сарађује са компанијама Vickers и MOOG на развоју енергетских претварача и алгоритама управљања за савремене електричне мреже (smart-grid). Развио je низ управљачких решења за проблеме стабилности и квалитета електричне енергије у мрежама са великим бројем електронски управљаних извора и потрошача. Аутор је пионирских радова и реализација у области матричних претварача и мултифазних претварача насталих у сарадњи са универзитетима LJMU и Texas A&M – TAMUQ. Аутор је пројекта IRADK урађеног за компанију International Rectifier, прве демонстрације концепта HVIC који интегрише снажне полупроводничке прекидаче са аналогним и дигиталним управљачким колима. Иницијатор је и координатор научноистраживачког рада домаћих факултета и института у области заштите животне средине. Публиковао преко 250 радова, од чега 57 радова у часописима са JCR листе. Написао је десет књига, међу којима и Digital Control of Electrical Drives, „电机“ (Електромотори), Electrical Machines и Grid-Side Converters Design and Control у издању куће Springer. Према подацима издавачке куће Springer, електронске верзије поглавља књиге Electrical Machines су дистрибуиране у више од 4.400.000 примерака. Према бази SCOPUS цитиран је преко 2.700 пута (без самоцитата) и има Хиршов фактор h = 30. Члан је уређивачког одбора и гостујући уредник часописа Electronics и Facta Universitatis, придружени уредник часописа IET-EPA и један од уредника часописа IEEE Transactions on Energy Conversion. Члан је програмског одбора конференција International Symposium on Industrial Electronics и International Symposium on Power Electronics. Био је ментор 77 дипломских радова, 15 мастер радова, 17 магистарских теза и 12 докторских дисертација.
Добитник је Теслине награде, награде Привредне коморе Београда и награде „Проф. Бранко Раковић“. За придруженог професора North Eastern Универзитета у Бостону изабран је 2003. За дописног члана АИНС изабран је 2002, а за редовног члана 2007. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2015. године. Председник је Одбора за енергетику и члан Одбора за ресурсе.
