У врњачкој Библиотеци промовисана је књига „Савез духова“ аутора Светислава Басаре и Бранка Кукића. Књига је сведочанство о четрдесетогодишњем пријатељству двојице људи, који су се упознали 21. децембра 1982. године у Граду У.
„У овој чудној и узнемирујућој књизи Кукић углавном пише о умјетности и писању, о стварима духа и о духу ствари, о збивањима на једној слици Воја Станића, о диму збиље који продире на слику и о насликаном диму који задими збиљу… док Басара, придоносећи истом чуду и нелагоди, пише о политици, о вјечној српској и србијанској транзицији из ничега ни у шта, о расапу свијета и расдпадању држава, о томе како нема великог смисла ни потребе да се човјек бави властитом судбином…“, овим речима хрватски књижевник Миљенко Јерговић описује све оно што се нашло у овој књизи.
О књизи су говорили аутори, на задовољство бројне публике, а модератор је био Дејан Лучић, директор Библиотеке „Др Душан Радић“.
– Ђубриште је интересантна тема када се говори о савременом свету, јер свет је постао толико пун ђубришта, и кад је реч о свакодневном животу, и кад је реч о уметности, и кад је реч о свему ономе чега се ми свакодневно дотакнемо. Феномен ђубришта је врло битан за савремени свет који је у толикој кризи да највише производи ђубре и смеће. Мој есеј везан је за двојицу људи који су били пријатељи, наш познати сликар Леонид Шејка и Данило Киш. И један и други су написали неколико текстова о ђубришту. Говори се пре свега о ђубришту идеја. До данас има толико суманутих идеја да оне у ствари више ништа не значе, оне су просто једно нагомилавање. Свет је дошао у једно стање када има толико сувишности. Ми данас у свету живимо међу потпуно безначајним стварима. Тај успон безначајности треба да буде опомена цивилизацији, рекао је Бранко Кукић осврнувши се на један од својих есеја.
Светислав Басара је говорио о свом есеју „Распад мишљења“.
– Мислити истински, то је један бескрајно тежак посао. То је увек била привилегија једног узорног клуба или филозофа или теолога. Некако је у ранијим временима било много више тих људи који су умели да мисле, па су те своје мисли формулисали, па су то некако пласирали у друштво у којем су живели, па се то некако капиларно преносило и на остале.
Јако давно, 1982. године интуитивно осећам да се један систем мишљења распада. Шта ће бити, ја још не знам и онда сам се позабавио тим проблемом распадања конзистентности мишљења, каже Басара.
У завршници књижевне вечери аутори су одговарали на постављена питања и додатно орасположили своје поштоваоце.