“Видовдан“, ванвременски хит који је Гордани Лазаревић донео највећу славу, добио је ново, акустично издање и наћи ће се на албуму који је у припреми, а који као композитор, аранжер и гитариста потписује Зоран Стојановић, наше горе лист, комшија из Трстеника са сталном адресом у Португалу.
– Гоца Лазаревић је наша естрадна примадона. Имам ту срећу да сарађујем са њом, а база нашег рада је дугогодишње пријатељство. Премијеру овог пројекта и премијеру „Видовдана“ обученог у ново рухо имали смо у новогодишњем издању Магазина „Србија на вези“ код Тамаре Дрезгић. Одатле је кренуло, а онда смо обишли све телевизије са националном фреквенцијом и то је тек почетак. Много лепога дешава се ових дана и још много тога је у плану. Покренули смо ову причу још у јануару 2021. Одужило се јер нисмо журили, а нисмо журили јер је ситуација због короне непредвидива. Ствари су ишле лагано, а то зрење је јако битно. Музика долази из виших сфера којима не командујемо, већ оне управљају нама тако да треба стрпљења, каже Зоран Стојановић.
Албум, за који аутори кажу да има латино енергију и балканску душу, носи осам нумера. Поред обраде „Видовдана“ и шпанске нумере „Pa Todo El Ano” које су већ екранизоване и објављене у Захар продукцији, ту су још и баладе „Опасне ситнице“ и „Жуте дуње“ у новом аранжману, а онда и једна руска, још једна шпанска и једна од најпопуларнијих португалских песама.
– Шест нумера је урађено само са Гоциним гласом и једном гитаром, док код осталих имамо проширени састав са још четири музичара, онако како ћемо се представљати уживо на концертима. Планирамо и две песме изненађења. Све је у новом руху, јако интригантно и интересантно, са поносом у гласу и осмехом на лицу прича музичар.
Тврдњу да не уме да ради само једну ствар и да, када ради, углавном ради на „више колосека паралелно“ потврђују и сарадња са Иваном Босиљчићем и планови са Божом Врећом.
– Позив Ивана Босиљчића из октобра 2020. био је окидач за моје ангажовање у Србији. Контакте смо разменили после сарадње са Јеленом Томашевић. Јако му се свидело то што је чуо и започели смо пројекат „Наше вече“ који траје и који нас ових дана води за Беч и Цирих. Мени је посебно драго што овде имам простора да представим и своју ауторску музику публици, а постоји и велика вероватноћа да у догледно време отворимо нови пројекат чији сам комплетни аутор. Има простора да то буде носач звука, али и мјузикл, или можда чак и филм. Видећемо. Материјал је јако интересантан, а правац његовог развоја зависи од других људи и продукције.
Што се планова са Божом Врећом тиче, успоравају нас ковид мере, али смо врло детаљно раговарали о сарадњи која треба да буде мост између Португала и Србије где ће да се „укрсти“ једна екипа музичара са овог поднебља са музичарима и певачицом из Португала. За сада не правимо никакве договоре и не заказујемо датуме јер чекамо смиривање пандемије, а онда ћемо о овом пројекту који ме чини срећним због сарадње са Божом на један нови, интересантни начин. Данима сам размишљао ко би могао да буде представник неког нашег звука и од Боже Врећа нисам могао да нађем бољег амбасадора балканског звука, наводи талентовани уметник и наглашава да то није све.
Наиме, у тренутку када је корона ставила озбиљну паузу на културу, наступе уживо поготово, Стојановић је био актер више музичких пројеката од националног интереса у Португалу где иначе живи више од четврт века. Ратови, криза које је потресала нашу земљу деведесетих, одвели су га на крајњи југ Европе у државу која није ратовала у новијој историји, међу људе који негују култ породице, који су хедонисти и уживају у животу без трке за материјалним богатством.
– Нисам ја пронашао Португал, већ је он изабрао мене. Деведесетих под ембаргом са туристичком визом могло је да се уђе само у Доминиканску Републику и Португал. Када сам се нашао на њиховом тлу, видео менталитет, када сам чуо њихову и схватио везу са нашом музиком, када сам открио фадо – све ми је постало јасно, да нисам ништа промашио. Имао сам среће да пре петнаестак година упознам једног од најбољих португалских гитариста који ме је узео под своје и увео у свет фадо музике. Данас имам привилегију да сам члан оркестра најпознатије португалске певачице Дулс Понт и да учествујем у различитим пројектима чију финализацију очекујем од маја у Португалу, а они, између осталог, предвиђају концерте на више континената, преноси нам музичар део своје невероватне животне приче.
Наглашава да све везе које гради почивају на пријатељској основи и да тако функционише и када је посао у питању.
– Ја увек идем отвореним грудима, транспарентно са идејом коју имам. Људи са којима сарађујем у Португалу такође су моји пријатељи и зовем их браћом. И све остало је чисто задовољство. Циљ нам је да и те турнеје претворимо у путовања у којима уживамо. Наравно да нам је увек на првом месту што бољи наступ, да оставимо утисак. Ми имамо срећу да се бавимо овим послом јер то није само посaо већ првенствено задовољство. Није лако имати жуљеве на прстима од вежбања, али кад крајњи циљ није задовољство публика то осети. Ово не сматрам радом већ благословом. Прву јутарњу кафу пијем са својом гитаром. Ако то не урадим, онда је промашен дан. Дружим се са гитаром да ослушнем хоће ли нешто ново изаћи из мене, али и ради одржавања технике. Приватно не могу да одвојим од пословног, објашњава Стојановић.
Ред Португала, ред Србије, а када је у домовини, задовољство му причињава боравак у Врњачкој Бањи и не скрива да прижељкује бањски концерт.
– У мојој младости постојао је ривалитет између Врњчана и Трстеничана. У основној школи био сам опасно заљубљен у једну овдашњу девојчицу, био сам гост на новогодишњој журци, али тај плес сам замало платио батинама. Међутим, своју музичку каријеру започео сам у Бањи, свирао сам у свим бањским хотелима пре неких 37-38 година. Било је много интересантних ситуација и перипетија, али никад проблема. Волим врњачке рокере који су одлични музичари. Сада често свирам са Мајом Маринковић, отворио сам њен концерт на карневалу прошле године. Саша Божидаревић, врњчанин – доктор музике, мој је школски друг из Музичке школе у Краљеву. Влада Пановић, руководилац Народног оркестра РТС-а, је мој друг из школске клупе са којим сам радио прве свирке у врњачким хотелима.
Себе првенствено видим као композитора класичне музике, па онда све остало и зато бих волео да се у Замку Белимарковић представим са ауторском класичном музиком, закључује Зоран Стојановић.
