У врњачкој Библиотеци, 30. септембра, била је отворена интересантна тема у оквиру трибине „Књижевност и алкохол“. Модератор је био Дејан Лучић, а говорили су Бранко Кукић, уредник часописа „Градац“ и Саво Стијеповић, књижевник.

Лучић је најавио интересантну и интригантну тему, тему троброја часописа „Градац“.

– Зашто се алкохол оптужује као народни, друштвени непријатељ када има толико писаца, највећих, који су пили и писали? Да се говори о алкохолизму, овај број би се звао „Алкохолизам и књижевност“. До пре десетак година, од седам америчких нобеловаца, петорица су пили алкохол. Дакле, ту постоји нешто или чудновато или чудесно, или болест. Ми морамо да признамо да алкохол на одређени начин делује на стваралаштво. Много има теорија о том проблему, зависности. Да ли је то проблем у личности тих писаца? Да ли је то ослобађање од страха, да ли је то генетски доказано? А доказано је да је везано за генетику. Да ли је то страх од живота, да ли је то решавање одређених проблема? Мени је, што је чудно и парадоксално, најближа теорија ако изузмемо генетску, да ствараоце, писце, људе који се баве уметношћу за алкохол везује анксиозност, однос писца према намери шта хоће да пише јер код писаца постоји страх да ли ће умети, да ли ће бити способан да напише дело које је замислио, рекао је Кукић и цитирао писца Малкома Лаурија, аутора књиге „Испод вулкана“ – „Ја пијем да бих писао, онда направим паузу и пијем јер се радујем шта сам написао“.

Историјски увод о античким симпосионима, гозбама на којима се разговарало о најразличитијим темама, али и доста пило, дао је Дејан Лучић.

Саво Стијеповић написао је за „Градац“ есеј „Мрачни шарм из боце“ у коме се бави рокенролом и филмом, као културним феноменима двадесетог века. Он се осврнуо на филм „Изгубљени викенд“ Билија Вајлдера и „Ноћ игуане“ Џона Хјустона и на деструктивност изазвану алкохолом у многим филмовима који се темеље на значајним књижевним делима. Говорио је и о Џеку Брусу, вокалу групе „Крим“, бравурозном музичару и зависнику од алкохола и хероина.