У условима савременог живота, очување физичких својстава је од пресудног значаја за здравље, виталност, продужење радног и животног века, али и за забаву и разоноду у предстојећим зимским данима.

Размишљајући о томе колико је значајна физичка активност за развој и очување једног друштва, присетила сам се једне епохе у којој се оваква мисао наметала као један од елемената стила грађанског живота. Све је почело негде средином 19. века када су се драстично погоршали услови живота националних мањина на територији Аустро-Угарске. Нарочито су се над словенским становништвом примењивале оштре методе германизације. У оквиру чешке буржоазије јавила се највећа жеља да се изборе за права у оквиру етничких граница. Отуда је потекла идеја о оснивању покрета који ће телесно и морално оснажити омладину и која ће радити на уједињењу свих словенских народа. Идејни творац овог покрета био је професор филозофије и природних наука др Мирослав Тирш. На предлог др Тиршовог пријатеља Емануела Тонера, организација је понела назив Соколски покрет, по птици соко из јуначких песама словенског народа. Метода соколске гимнастике се разликовала од других гимнастичких система по масовнима јавним вежбама, у коришћењу справа и марширању. Соколи су организовали слетове,  јавне наступе, који су привлачили широке масе народа и тако су освајали популарност. Убрзо после оснивања, организавија је почела да се шири из Чешке по словенским земљама. Иако су регрутовали чланове школског узраста, организацији су могли да се прикључе ентузијасти свих генерација. Такође, чланови су били различите националности, вероисповести, материјалног стања… итд.

Претеча Соколског друштва у Србији било је Београдско друштво за гимнастику и борење,  да би се 1891. основало прво Соколско друштво.

После Другог светског рата, нова власт је укинула Соколски покрет, јер је био веран претходном режиму. Соколство у нашој земљи је обновљено 1992. године.

Врњачка Бања је добила Соколско друштво тридесетих година прошлог века. Друштво је најпре бројало око 40 чланова, па се постепено ширило. У оквиру организације био је веома развијен и друштвени живот. Соколима су држана разна предавања, курсеви, секције… итд. Годишње скупштине одржавале су се у просторијама Купатила али и у просторијама старе Електричне централе, коју је Бањска управа дала Соколском друштву на коришћење. Чланови Друштва су имали намеру да подигну Соколски дом у спомен „Прве петолетке“ али се ова идеја никада није реализовала. Први председник Друштва био је Павле Каримановић, пуковник – инвалид, затим Живојин Брзаковић, пуковник у пензији а последњи старешина 1941. године био је пуковник Џамић.

Врњачка Бања је била домаћин многих Сокола и Соколица из разних градова наше земље, који су у парку изводили своје слетове на опште одушевљење бањских гостију. Но, они се никада нису задржавали дуже од дан, два. Врњачка Бања је први и једини пут 1921. изабрана да угости преко двеста Соколића који су цео летњи распуст провели на обронцима Гоча у близини Бање.

Др Р. Ридер, шеф Америчке мисије у Београду,  добровољним прилогом је омогућио да 250 Соколића, слабијег материјалног стања проведу два месеца далеко од Београда, буке и прашине, у близини Врњачке Бање, на чистом ваздуху и топлом сунцу.

Овај догађај је документован и представља значајан историјски извор, не само за проучавање Соколског покрета већ и историје Врњачке Бање. У овом тексту имаћете прилике да прочитате један одломак из књиге „Моје летовање“ о доживљајима Соколића у нашем крају.

„У Врњачку Бању смо кренули возом… Пред саму станицу интересовање се појача. Бањски учитељ г. Тошић нас срдачно сачека са групицом бањских гостију. Већина њих су били Соколи и Соколице из других друштава, који су се налазили у Бањи. После организације око пртљага поворка је кренула ка Бањи. Свет који се налазио око станице беше изненађен овако брзом реду и дисциплини……Марширала, марширала Краља Петра гарда….отпочеше громко и весело најпре мушка па женска деца. Фењери су се њихали. Њихова је светлост одређивала правац маршуте, а кола, једна за другим, пуна нових бањских гостију, низала су се са десне стране наших редова. Јучерашња кишица беше покупила друмску прашину, и ми смо корачали по путу равном као длан. Свеж ваздух крепио је наше груди и ми смо ишли све у корак по ритму песме.

Најзад, ено светлости, ено првих бањских вила. Било је око осам часова, и света доста нарочито пред кафанама. Многа деца истрчаше, многи нас уз пут поздравише, а највише пред „Сотировић“. Живели Соколи, живела наша деца! Викали су посматрајући нас како одважно и без умора улазимо у Бању.

На знак трубе, и команде „чета стој“ утиша се све; и онда отпоче распоређивање где ће ко ноћити. Ускоро женски подмладак ређао је ћебад по патосу једне читаонице, доста чисте, али прилично мале. Чланице и женска деца кренула су за основну школу, где је било нешто боље, јер беше донета и слама; а сва мушка деца и подмладак и чланови полазили су за табор. Тамо још све није у реду, те с тога нисмо ни смели одвести целу групу. Тек сутра дан када будемо видели шта нам све недостаје, тек онда ћемо сви бити заједно.

Нешто мало доцније почеше пристизати и кола са стварима, и у брзо нарасте једно читаво брдо ствари испред читаонице. Ту гомилу нашег пртљага имала су да чувају четворица из подмлатка.

И док су се у читаоници тискале Соколице једна поред друге, као сардине, док се у школи делило оно мало сламе, и правила узглавља, дотле смо се ми пењали и ломили уз прво бањско брдо. Стотину неких малих јаруга, па триста мука; час паднеш, час устанеш, час нога западне, час си руком зграбио какву боцу, и то не ону малу, већ са неким бодљама ко игле…. Најзад се појавише неке сиво-беличасте кућице разбацане тамо, амо. Ево табора, ево табора! Зачу се са свих страна.

И ако по мраку, трчали смо из шатора у шатор, сваки је хтео да види како изгледају ти велики шатори, какве су постеље, и који је од њих најбољи и најлепши; радости не беше краја… Е, сада, браћо доста! Нека сваки заузме ма који кревет; за вечерас тако нека буде, а сутра ћемо већ начинити бољи распоред. Било је једанаест часова. У свим шаторима завлада тишина. Са Орловца закрешта сова, па опет наста тајац. Само један црвић, бушећи истрајно прегачу изнад наше главе, реметио је ову дубоку тишину.

Талас оштрог планинског ваздуха испуни наш шатор.

Сан нас освоји.

Када смо донекле средили наш Табор, почело се размишљати о првој јавној вежби, која би се извела у Бањи. Донето је решење на састанку, да се у договору са управником и комесаром Бање створи Одбор госпођа, који би узео на себе: распродавање улазница, отварање лутрије, бифеа, игранке и кермеса….

Тачно у 3 часа по подне 10. јула наша група, марширајући уз песму стигла је у Бању, у обилазак. Ја сам је тада први пут видео целу, и био сам усхићен и поносит њеном лепотом. Јаке боје соколског одела складно су се ређале у мирисавој пољани, пуној јела и смрча; моја четица била је сва од булки, љубичица и белих лала. Пролазимо кроз парк, кроз његове стазе. Свет нас посматра радознало. На главном друму има више света; сви нас поздрављају и скидају капе одајући пошту нашој малој застави. Старији Соколи предводници, већ су се нашли на главној стази. Тамо је велики корзо, шета се до неко доба и у обичајли, да се гађају зрнима пасуља место конфетама.

Пошто су Соколићи пробали лековиту бањску воду, појели по који колач пред посластичарницом, попили по чашу лимунаде, разгледали шеталиште, упознали многе госте и све бањске знаменитости дошло је већ и време повратку. Са песмом: „Оро кликће са висине“ као да добисмо нова крила. Песма се проламала истим оним стазама којима смо дошли. Сви су хтели да нас испрате.

Објаве за наш наступ биле су излепљене на великом платну између два дрвета код курсалона. Када смо по подне окончали последњу припрему, цела група је сишла у Бању. Били смо изненађени бројем гостију. Поред оволиког света, дошли су нам и браћа Соколи из Крушевца, готово цело друштво, а из Чачка и Краљева само изасланици. Око вежбалишта се стварала једна примамљива слика. С једне стране начичкани народ у својим живописним оделима, а с друге стране простор пун калемљених ружа, које су све жуте са кадифеним дебелим и меснатим листићима. Испод тих великих ружа шарени се разноврсно цвеће засађено симетрично. Прво су наступили Соколићи и Соколице а затим женски и мушки подмладак. Интересантно је било слушати сељаке, како су они схватали ове вежбе. Никада они то нису видели, па смо им ми сад изгледали мало загонетни. После сваке тачке вртели су главом и чудили се: „Е, јес славу им детињу ово су неки ђаволи. Виш, бре Милосаве, шта они све не раде; не жалим што сам дошао и то да видим.“ После сваке тачке односио је предводник-ца по један велики букет. Гости су се радовали, што су сем пљескања могли да и на овај начин изразе своје допадање. После вежби почела је забава са лутријом. Свирачи су засвирали „Србијанку“. Играле су се највише српске игре али зато није изостао ни „унистеп“ ни „тустеп“. Када је ћата покупио све рачуне и средио приходе и расходе, остала нам је лепа сума од 9.000 динара. Сви су били срећни!“

Марија Аћимовић