У оквиру музејског изложбеног програма у Замку културе отворена је изложба „Успон и пад српских либерала 1848-1899“ Центра за дигитализацију српске културе. Аутор је историчар уметности др Владимир Анђелковић.
– Изложба „Успон и пад српских либерала од 1848. до 1899. године“ отворена је за посету у дому једног либерала, ђенерала Јована Белимарковића. Представља кратак преглед политичке историје Србије од времена Карађорђа и Милоша Обреновића, преко првог устава и покушаја да се ограничи власт књаза, до Првог светског рата, бацајући акценат и осветљавајући, поред осталих, и настанак Либералне странке од тзв. „Паризлија“ и Берлинских студената, односно младих интелектуалаца школованих у иностранству, који су своја схватања учешћа у друштвеном животу, пренели и на студенте београдског лицеја.
Они су се појавили на српској политичкој сцени у време пуне власти Уставобранитеља. Ови млади студенти лицеја, формирали су 1848. своју „Дружину младежи српске“. Средином педесетих година 19. века ови интелектуалци школовани у иностранству, оформили су у стану Ранка Алимпића „Либерални клуб“, који су чинили професори лицеја: Милован Јанковић, секретар савета Јеврем Грујић, професор гимназије Јован Илић, официри Ранко Алимпић и Јован Белимарковић, професор гимназије Стојан Бошковић и др.
У петој деценији деветнаестог века народ у Србији почео је да се дели и на присталице династије Карађорђевића и династије Обреновића. Ова подела је ишла толико дубоко да су се и познати писци делили на оне који „стоје уз Милоша и Михаила“ (Вук Караџић, Ђура Даничић и Бранко Радичевић…), и на оне који су „уз Уставобранитеље и Карађорђевићевце“ (Јован Стерија Поповић, Јован Хаџић, Ђорђе Малетић, Јован Стејић, Сима Милутиновић Сарајлија…). И Алимпије Васиљевић у својим Мемоарима пише да су „до Светоандрејске скупштине, 1858, у Србији постојале само две „политичке групе“: Обреновићевци и Карађорђевићевци.
Али тек на Светоандрејској скупштини Либерали су се профилисали као добро организована политичка група са програмом у чијем средишту је било укидање уставобранитељског „недемократског бирократског начина управљања државом“. Либералима је у коалицији са „Обреновићевцима“ успело да на Светоандрејској скупштини, одржаној 1858, сруше Александра Карађорђевића и на престо врате остарелог Милоша Обреновића. Али истински моћни су постали тек када је једну „помиритељску фракцију“ Либерала преузео Јован Ристић и учинио их владајућом странком. Тако су се у време друге владавине кнеза Милоша (1858-1860) формирале две супротстављене политичке групе: Конзервативци и Либерали.
Након убиства кнеза Михајла у намесничкој Скупштини, чији је режим трајао четири године од 1868. до 1872, није било странака ни клубова. Странке, писали су намеснички листови, „јесу једно зло“ које не требају младој Србији. У недостатку странака и клубова Скупштином су руководили владини посланици, са „једном мањом групом династијаша и добрих газда“.
После проглашења кнеза Милана за пунолетног 1872. заоштрава се борба између Либерала и Конзервативаца. Када су Конзервативци преузели власт од Либералне странке 1873. и формирали своју владу, Јован Ристић и Либерали се у својој критици конзервативних владаЈована Мариновића, Аћима Чумића и Данила Стефановића померају у лево.
У то време појављују се и лево оријентисане странке Социјалиста и Народњака предвођене Светозарем Марковићем, које прерастају у Радикалну странку, да би се тек крајем седамдесетих година када је вођство преузео Никола Пашић профилисали као конзервативци. Тако су у Србији настале три велике странке: Либерална, Напредна и Радикална странка, које ће се све до 1918. стално сукобљавати и смењивати на власти, рекла је Јелена Боровић Димић куратор изложбе, приликом отварања.
