Осмог маја у Салону врњачке Библиотеке одржана је трибина „О националном помирењу“ у оквиру новог циклуса предавања о српском идентитету. Историчар др Немања Девић говорио је о помирењу као путу ка саборности. Модератор је био адвокат Никола Динић.
– Код нас се стално прича о неким поделама. Поделе су уткане у наш национални идентитет. Делимо се на партизане и четнике, на навијаче једног или другог клуба… У суштини нема тог безначајног питања о коме ми нећемо да имамо различито мишљење, око кога нећемо да се поделимо. Важност ове теме је више него очигледна. Снага једног народа, нације, управо почива на једниству, на саборности, на превазилажењу подела и на заједничком деловању ка заједничком циљу, рекао је Никола Динић и представио др Девића.
Девић је истраживач-сарадник у Институту за савремену историју. Докторирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду на тему „Партизански покрет у Србији 1941-1944“, 2020. године. Аутор је више научних радова, монографија и књига: „ОЗНА репресије комунистичког режима у Србији 1944-1946“, у коауторству са др Срђаном Цветковићем, „За партију и Тита, партизански покрет у Србији 1941-1944. године“, „Српска прича“, коју је Немања приредио, ради се о сећањима из рата и револуције 1941-1945. године.
– Тема о националном помирењу је тема коју многи људи доживљавају као слабост. Моја идеја о националном помирењу нешто је другачија и у самом наслову трибине казао сам: о националном помирењу или о једној идеји која никад неће заживети међу Србима. Дакле, ја немам илузију да ће овде било ко да се мири са било ким. Али, мислим да је наша обавеза, пре свега као историчара, људи који су можда и својеврсни медијатори у једном завађеном друштву, таква да треба да укажемо на понешто од ових проблема. С друге стране, помирење је у ствари само једно од оруђа или пут нечему што је много важније. То је пут ка саборности. Заправо, прича о националном помирењу је почетак отварања једне приче о саборности. Мислим да је то кључна реч. У нашим речницима саборност је потпуно изгубила значење. Заживела је реч, за мене иритантна – толеранција. Тај термин је постао синоним за, у нашем случају, посипање пепела. Толеранција је постала оруђе за обрачун са сопственим предањем. И кад треба да се нешто елиминише из предања, обично нам сугеришу „у рукавицама“ или „под обландом“ толеранције. С друге стране, саборност има један много већи значај. У оквиру саборности требало би да један рукавац заиста припада толеранцији, као свесном разумевању другачијег гледишта.
Можда је преломни догађај за мене била посета селу Дадинце код Власотинца 2019, када су ми потомци четника и потомци партизана врло живо испричали своја опречна виђења резултата једне борбе која се одиграла у основној школи 1944. По „четницима“ победили су њихови, а по „партизанима“ њихови. Притом, сведочанства су толико жива и убедљива, да верујем да, када би се нашли на суду, судија не би могао да се одлучи којој ће страни да поклони поверење. Узгред, упитао сам их колико школа тренутно има ђака, на шта су ми одговорили да је школа затворена, нема ниједног ђака! И ситуација је таква 15-20 година. Другим речима, док се свађамо да ли су у школи у Дадинцу победили четници или партизани, промакла нам је у интерпретација чињеница да је исто село опустело и да је школа празна! А Дадинце буквално постаје метафора за целу Србију, трагично заробљену у 1945. години, рекао је др Девић.
Он је рекао да би требало институционално радити на тражењу заједничких наратива и превазилажењу подела на обреновићевце/карађорђевићевце, републиканце/монархисте, партизане/четнике – и читав низ других подкатегорија. Душан Ковачевић је избројао двадесет подела.
Цитирао је Жарка Видовића да смо сви ми „логораши“, логорашка нација. Указао на податак да је 75% српских жртава пало у логорима и да никад није формирано удружење логораша. Навео је пример Републике Српске која од 1992, од заједничке опасности, занемарује и мири разлике.
– Ствари треба сагледати „са чисто српског становишта“, не личног, породичног или завичајног сензибилитета. Укратко, у првом кораку треба заузети јасну стратегију са одабиром датума и личности са којим се идентификујемо из период 1941-1945. Нема више говора о 7. јулу као идеолошком празнику, већ треба трагати за другим интегративним датумима: 6. јун је дан свесрпског устанка у Херцеговини, 12. јул дан свесрпске побуне у Црној Гори, 31. август представља почетак масовног устанка и дан ослобођења првог града у Србији. Наравно, 21. октобар и 22. април два најмаркантнија датума везана за страдање српског народа од окупатора и усташа. Двадесети октобар треба да остане датум у спомен на партизански и црвеноармејски подвиг везан за ослобађање Београда. И 9. мај, по угледу на „бесмртни пук“ у Москви, као датум који ће објединити следбенике оба покрета и заједничкој шетњи улицама престонице, сугерисао је др Девић и указао на мало познат податак да је у нишком лагеру,12. фебруара 1942. извршен пробој, који су заједничким снагама учинили бивши четници и бивши партизани, тада и једни и други немачки сужњи. И једни и други тада су гинули на немачким жицама, а социјалистичка историографија је ту чињеницу занемарила, јер се није уклапала у њихов биполарни свет револуције и контрареволуције. Важност овог датума, међутим, остаје непрепозната до данас.
