Талентовани пијаниста и композитор, Павле Добић, представио се крагујевачкој публици са ауторским концертом на коме су премијерно изведена четири његова дела: клавирска поема „Цар Давид“, соло песме „Духови“ и „Покажи ми знак, о душо“ и трио „Америчка соната“ за флауту, виолу и клавир. Концерт је одржан у Универзитетској галерији у Крагујевцу. Поред Добића наступили су: Наташа Рашић, мецосопран, Маша Бабић, клавир, Александар Ружичић, флаута, Александра Кијановић, виола и Јована Радовановић, клавир.
Дубљим зарањањем у суштину и свет музике, Павле је претходних година изнедрио више композиција од којих је неколико већ награђено највишим наградама на интернационалним такмичењима. Углавном ствара дела инспирисана јеванђељским темама.
– „Цар Давид“, поема за клавир у три слике: Вал Ферасим, Молитва цара Давида и Игра цара Давида у звучном облику слушаоцу приказује три истакнуте епизоде из живота тог израиљског цара, описане у Другој књизи Самуиловој. Прва слика, „Вал Ферасим“ дочарава борбу израиљског народа против незнабожачких Филистеја. Главна тема дочарава незаобилазну оријенталну конотацију и угођај које тематика носи са собом. Борбена страдања Израиља осликана су употребом кластера и експлозивним динамичким моментима. Основа друге слике, „Молитвe цара Давида“, јесте разговор између Господа и Давида након битке. Дијапазон Давидовог душевног настројења манифестује се разноврсним третманом две теме, а слика се завршава контемплативно, тако што Давид поново проналази мир. Трећа слика, „Игра цара Давида“ приказује славље након победе и екстатични плес цара Давида, праћен музиком коју изводи народ. Доминира утицај етно карактера у ритму и мелодији, са више момената у којима пијаниста може исказати свој виртуозитет, каже Павле Добић.
Певана поема „Духови“ написана је на стихове јеромонаха Илариона Ђурице који представљају одломак из либрета за мистагошки ораторијум Миробожја. Први део песме представља молитву Светоме Духу, док други део представља одговор Сина Божијег на њу. Таква природа литерарног предлошка условила је појам дуалитета као основу изградње музичког тока ове поеме, почевши од избора гласа којем је поверена. Уникатна и филигранска боја контратенора повремено уступа место мужевном и непоколебљивом тенору. Тај манир се доследно подражава у клавирској деоници, путем поигравања са екстремним регистрима тог инстурмента. Дуалност језика кулминира у константном дијалошком односу између извођача. Прокомпонована, мозаична форма омогућила је остваривање широког тематског спектра у датом оквиру. Природно, на њега значајан утисак оставља духовна музика ових простора. Он се подједнако испољава како на интуитивном нивоу (карактеристична орнаментација, каденцирајући мелодијски покрети и др.), тако и на оном дословном (цитати из црквеног појања, са посебним освртом на византијску традицију). Са друге стране, подједнако је упечатљив и утицај композиционих техника западног света. Модални и полимодални језик упућује на праксу импресионизма и постмодерне, док се понегде наслућују и парафразе на дела аутора попут А. Хинастере и Ф. Гласа. Текст употребљен у поеми је композиторова редакција оригиналних стихова. Marke in my heart, O Soule, poem for soprano and piano, поема је написана на стихове енглеског ренесансног песника Џона Дона, тачније на тринаести од његових Светих сонета. Текст сонета представља песникову рефлексију на младост и кајање због дана проведених у неморалу, изазване промишљањем над призором распетога Христа. Такав предложак јасно упућује на екстремну експресивност и емоционалну растрзаност која је најупечатљивија одлика мелодике поверене драмском сопрану. Насупрот њему постављена је клавирска деоница грађена серијално, на основу акорада који се излажу у првим тактовима. Целокупно садејство између гласа и клавира се заснива на непрекидном конфликту који звучно ткиво гура ка напред. Извођачи музицирају у исто време, али никада не музицирају заједно. Део савременог приступа жанру соло песме припада и употреба проширених клавирских техника, попут обилате појаве кластерских структура и свирања директно на жицама клавира. Специфичан угао кроз који се ово дело може сагледати јесте као посвета лику и делу Роберта Опенхајмера, америчког физичара и оца прве атомске бомбе, коме је управо Дон био омиљени песник. Растућа тензија током прве појаве сопрана указује на неумитни лет авиона ка Хирошими, уз апсолутну транспарентност тренутка експлозије. За њим следи разуђена, готово шупља фактура, односно разилажење прашине и поглед на рушевине града. Та слика уоквирена је клавирским прологом и епилогом, на моменте монументалним, на моменте контемплативним, а на моменте чак и вулгарним.
American sonata, for flute, viola and piano (светска премијера) I Fantasy – „Dreaming with open eyes” II Variations Theme – vast, lonely, timeless VAR. I – Distant VAR. II – Dancelike VAR. III – Mechanic, soulless VAR. IV – Religioso (Canto bizantino) VAR. V – Toccata – like VAR. VI – Disturbed VAR. VII – „Misty morning on the mountain” – Out of this world Intermezzo – „Memories” FINALE in memory of the victims of 1999 NATO bombing – Brutal представља посвету класичној америчкој музичкој сцени од XIX века до данас. Треба међутим имати на уму да се израз „америчка“ не односи искључиво на музику Сједињених Америчких Држава, већ на целокупни континент, од Канаде на северу, до Аргентине на југу. Очекивано, соната обилује цитатима и парафразама многих истакнутих стваралаца, попут Ајвза, Орнштајна, Копланда, Гласа, Вивијеа, Хинастере, Виља – Лобоса… Као посебан куриозитет треба истаћи цитат музике из уводне шпице NFL-a (National Football League) на FOX телевизији у другој варијацији. Формално, Америчка соната састоји се из два става. Први став Фантазија – Сањарење отворених очију представља музику питореску-мозаик сачињену из више одсека који међусобно контрастирају али се и истовремено надопуњују. Акценат је на самосталности свих деоница и њиховим контрапунктским суодношењима. Други став се састоји из три дела. Први део је дат у облику кратке теме коралног карактера, праћене са седам разноврсних варијација. Други део јесте интермецо који доноси реминисценцију на Сањарење и уједно служи као мост ка трећем делу, бруталном финалу. Финале је конципирано у форми ронда и бескомпромисним изражајним средствима води према свом катастрофалном завршетку. Обим, разноврсност и амбиција Америчке сонате условљавају оправдану еклектичност музичког израза, који потом сам намеће смела хармонска и структурална решења, проширеност инструменталних техника и виртуозност која доводи до граница одсвирљивог.
Павле Добић студира клавир у класи проф. Јоване Радовановић на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, а композицију у класи проф. Драгана Латинчића на ФМУ Универзитета у Београду. Освајао је бројне награде и лауреате на домаћим и интернационалним такмичењима. Стипендиста је Фондације за младе таленте Републике Србије.
