РУБЉОВ У ЗАМКУ КУЛТУРЕ
Изложбени простор и зидови Замка културе богатији су, бар привремено, по уметничким делима Милана Тодоровића Рубљова, познатог међу Врњчанима по свом ванвременском стваралаштву, по изузетним, по њему препознатљивим сликама, цртежима и скулптурама.
Отварању изложбе, 29. октобра увече присуствовали су бројни поштоваоци његовог стваралаштва које се налази више у приватним колекцијама него у изложбеном простору Замка културе, њега Врњчани и поред комплетног стваралаштва, више познају по врапцу „Гочку“, маскоти „Игара без граница“ ,чији је аутор, a надимак је из више разлога добио по Андреју Рубљову, познатом руском иконописцу, који је канонизован у светитеља 1988.године.
–Увек је радовање и велики тренутак, кад сликар покаже оно што ради у самоћи, у осами, у свом атељеу, то је лепа прилика да дођу људи, да се сретну пријатељи и јако сам задовољан. Прошло је скоро двадесет година од прве изложбе у овом здању и ове сада. У нашем свету важи неписано правило да на пет, шест година треба правити изложбе и то је неки пресек да се види интересовање за уметника, рекао је Милан Тодоровић Рубљов после отварања изложбе.
Неки поштоваоци његовог стваралаштва изразили су жељу да се посебно посвети скулптурама од кованог гвожђа, које су по њима запостављене као битан сегмент његовог стваралаштва. Милан Тодоровић Рубљов је рекао да је то само питање уметничког изражавања у материјалу, да ли данас слика или кује гвожђе или деље нешто у дрвету, камену, нема везе.
Милан Тодоровић Рубљов је за своју уметност рекао да је првенствена инспирација у његовом сликарству човек, обичан радник, занатлија и сељак из Србије. Међутим, није рекао да се у том, наизглед свакодневном свету, крију интелигенција и лепота, кадтад и чудесно.
Милан Тодоровић Рубљов је обновио поетско у сликарству, ретку и скоро заборављену категорију. По мишљењу Дејана Ђорића, ликовног критичара, Тодоровић не слика естетски већ суштински лепе теме, оне имају мисаону и моралну димензију, које су вечне а не пролазне, јер дубински улазе у смисао уметности.
Дејан Ђорић, као ликовни критичар је стекао утисак да су његове фигуре снене, меко насликане, замагљене по Леонардовом искуству. У њима се испољава данас скоро заборављена осећајност, брига за човека, жену и дете. Реч је о типично словенској, мекој души, како је исправно уочено у гермaнском свету. Његов поетски реализам има и модернистичке одлике, слободан и широк потез видљивог трага киста, цурење боје, сведеност израза, као фигуративца који уважава апстракцију.
Модерни Рубљов ствара слику као палимпсест, оронули стари зид, на коме су остаци фреске испрани временом и сведени на симбол и сећање. Он подастире ликовне слојеве, увремењава слику, ствара је вишеслојно, уводи средњевековну естетику у савремену.
–Реч је о доследној историјској линији, ослањању најбољих српских постмодерниста, на грчко-римско и византијско наслеђе, које исходи из античког. Опус Милана Тодоровића Рубљова припадакругу најбољих у српској уметности високог модернизма који се после седамдесетих година прошлог века, полако гаси, рекао је о Тодоровићу Дејан Ђорић.
За ту доследност, врсту византијског модернизма који има одраза и у византијској фантастици, изражену вероватно само у српском сликарству, битна је и програмског карактера идеја, познатог међуратног сликара, професора и академика Мила Милуновића да не постоји старо у уметности, већ само добро и лоше.
