Захваљујући свом пријатељу Николи Џамићу, Данило Бата Стојковић, иако почивши, највише успомена на себе, поред својих филмова, евоцира у Врњачкој Бањи. И сам је говорио да му је Врњачка Бања увек била у срцу и да је увек радо долазио. Летња позорница од 2010. године носи његово име , када је откривена његова спомен плоча, а однедавно у приземљу врњачког амфитеатра, уређена је његова радна соба, са личним стварима, књигама које је волео да има у својој библиотеци и реквизитима по којима је био препознатљив, попут шешира, штапа и луле.
Никола Џамић је у његову част, годинама пред Фестивал филмског сценарија, организовао познату манифестацију „Дани Данила Бате Стојковића“, која ће и даље постојати у неком измењеном концепту, а за Батину радну собу каже да она реално представља његов легат. Поред награда, намештаја, повеља и књига који се налазе у радној соби Данила Бате Стојковића, ту су његово одело, кравате и оригиналне фотографије са снимања филмова и извођења позоришних представа.
На питање од када датира идеја да Бата добије легат собу, Никола Џамић каже да је идеја заживела одмах након његове смрти 2002. године иако је од тада владало неко затишје пар година.
–Никада се није постављало питање да ли можемо да добијемо нешто од његових личних ствари и да направимо као ово што смо успели. Док је покојна Олга, његова супруга била жива, ми нисмо о томе ни разговарали али смо након њене смрти почели да размишљамо да би можда један простор у амфитеатру могли да опремимо уз сагласност Општине, Туристичке организације и Културног центра. Имали смо и пуну подршку председника Општине Бобана Ђуровића који нам је одмах рекао да је то сјајна идеја. Ми смо затим добили све то од наследница, две жене које су наследиле Батине некретнине и личне ствари. То су Радмила Павловић и Тамара Ловрић, оне су се сложиле са мојом и намером Цице Симић, да опремимо његову радну собу, његовом библиотеком, наградама, статуама, које ће евоцирати успомене на његов глумачки, позоришни и филмски живот, који датира још из педесетих година. Добар део тога из његових познатих филмова, узела је Кинотека под своје окриље, што је добро, да би сачувала од заборава. Добили смо једно радно одело са краватама, библиотеку, шешир, кишобране, пепељару, сточиће, столице…Јако ми је драго, кад сам уносио те ствари, ангажовали смо једног нашег вајара, да то све стилски попакује, да би то имало неку форму, узимајући у обзир да ће туда, кроз тај простор да пролазе глумци, према позорници, а већ сада је та његова радна соба изазвала прилично интересовање. Све те његове ствари су практично поклоњене и то представља његов легат. Имамо ту и негде преко 30 његових награда, признања, а требало би да добијемо још један његов сто и неку лампу, прича Никола Џамић и додаје да људи лажу кад кажу да ће се сећати некога јер сећање не обавезује, већ то мора да се покаже на неки начин.
–Смета ми када се великани српског глумишта препусте забораву, онда их мали људи прихвате, који су стицајем околности били сасвим случајно њихови пријатељи. Ми смо у сваком смислу били далеко, професионално, људски, а ево сматрам да смо некако Бату преселили у Врњачку Бању. Звездара театар је тек након годину дана од његове смрти, прогласила Велику сцену у сцену „Данило Бата Стојковић“. Онда су питали ко је то из Врњачке Бање што је присвојио великог глумца, а ја питам ко је њима бранио да га они присвоје. Нисмо се ми такмичили ко је бржи, већ је поента у томе ко га је више поштовао, па и дан данас, после 20 година , он „живи“ у Бањи и има своје стабло засађено поред још 14 глумаца у „Глумачком парку“, а Душан Ковачевић нам је дао одличну идеју прошле године да се тај парк зове „Парк сећања на великане српског глумишта“, испричао је за Врњачке новине пријатељ покојног Бате, Никола Џамић.
