– Задовољство ми је да вечерас, заједно са вама, отворим изложбу Драгише Обрадовића, вашег суграђанина, уметника и вајара, који 55 година у континуитету ствара и живи уметност. У данашњим временима болести, ратова и поремећаја, односно боље рећи нестанка система вредности, када нам се 20. век чини као Периклово доба, бити уметник већ изазива респект и посебну емоцију, а бити то 55 година, изгледа нам као невероватна мисија и посвећеност.
Занимљиво је да је прва Драгишина самостална изложба била далеке 1967. године у сали Библиотеке Врњачка Бања. На вечерашњој изложби којом се обележава значајан јубилеј Драгиша нам се представља цртежима који су основа сваке визуелне уметничке праксе. Наиме, цртежи су најнепосреднији вид визуелног мишљења и ликовних средстава за истраживање и формулисање креативних идеја. Цртеж је почетак уметничке визије. У случају уметника који је вајар, цртеж је почетак решавања линије, геста, волумена, која ће се спровести у конкретну формулу. То не значи да су његови цртежи некакав припремни дискурс у реализацији вајарских радова, Напротив, они су независни сегмент, независне форме које имају своју истраживачку и значењску функцију. Братислав Љубишић је у тексту о Драгишиним цртежима, рекао да су они нека врста исповести, па се у њима може сагледати игра, слобода, нека неостварена идеја. Управо су Драгишини цртежи носиоци идеје која не мора да буде, а и не треба да се реализује у скулптуру и вајарску форму. Нека врста цртица на тему идеје и медитације.
Што се тиче стваралачког геста, он се креће од експресионистичког до кубистичког геста, он је слободан и не захтева аналитичку брижљивост, попут скулптуре. Они носе драматичност, разигране линије, аутентичност. И заиста је важно и занимљиво видети тај дуалитет, духовни поларитет у раду једног уметника, слободан и неоптерећен цртеж, наспрам мирних стамених камених форми.
Дакле, цртежи нам откривају и једну и другу страну уметника Драгише Обрадовића: од чистих, реалистичних актова и фигура и експресивних, понекад надреалних приказа који доносе не само линију, форму, идеју, већ и светлост, сенке, променљивост.
То је оно за чим трагамо сви, али само уметници, попут Драгише, могу да нам донесу, рекла је Сузана Новчић, историчарка уметности приликом отварања изложбе цртежа Драгише Обрадовића 1. јула у салону Библиотеке „Др Душан Радић“.
Драгиша Обрадовић је рођен 1943. године у Пепељевцу код Крушевца. Завршио је Академију за ликовне уметности у Београду 1966. На последипломским студијама Факултетa примењених уметности у Београду изучавао проблем синтезе облика у простору.
Био професор Гимназије у Врњачкој Бањи од 1966. до 1969. године. У Културном центру Врњачке Бање је основао и као руководилац реализовао ауторски пројекат Синтеза стваралаштва и култура простора од 1973. до 1997. Од 1988 – 1996. био управник Замка културе. У оквиру пројекта Синтезе основао и организовао Бијенале југословенске скулптуре у пленеру (7 смотри), и Симпозијум синтезе (8 сесија). 1973, обновио Вајарски симпозијум (6 сесија до 1990.). Као главни и одговорни уредник уредио и публиковао 5 Књига синтезе. Установио и реализовао Центар за савремену графику 1985. године. Oсновао Центар за културу и уметничко стваралаштво младих 1989. Фестивал пејзажа1992; Међународну летњу академију за ликовно стваралаштво 1991. Формирао Уметничку збирку 1993, Школу за ликовне таленте 1994. итд.
Са академиком Светомиром Арсићем Басаром и групом угледних српских стваралаца, културних радника и историчара уметности основао Атеље „Басара – Обрадовић“ у Врњачкој Бањи 2000. године. До одласка у пензију (2011.) био је професор на Факултету уметности Универзитета у Приштини (Косовска Митровица – Звечан) за предмете Вајање и Скулптура у дрвету (2005-2010.). На Факултету уметности Нишког Универзитета од 2005. до 2011. био је гостујући професор за предмет Вајање. Живи у Врњачкој Бањи.
Приредио је 45 самосталних изложби скулптура и цртежа (Београд, Нови Сад, Крушевац, Краљево, Крагујевац, Сомбор, Суботица, Приштина, Дубровник, Seguret, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Бор, Ниш, Зајечар, Врњачка Бања, Чачак…).
Учествовао на преко 300 колективних изложби у земљи и инострaнству. Скулптуре му се налазе у сталној поставци југословенске скулптуре у Народном музеју у Београду и у другим значајним музејима и галеријама Србије: НМ у Крагујевцу, НМ у Крушевцу, НМ у Краљеву, Огранак САНУ у Новом Саду, УГ „Надежда Петровић“ у Чачку, ГСЛУ„Србија“ у Нишу, УГ „Ликовни сусрети“ Суботици, УГ у Бору, итд. Обрадовић je представљен одредницом у Српској националној енциклопедији 2008. и у Лесикону „Ко је Ко у Србији“ (и Ко је КО у ликовној уметности Србије – интернет) у издању за 2011-2012. Завода за уџбенике и наставна средства, Београд. Објављене су монографије о овом аутору: Синтезе Драгише Обрадовића (2004.) и Цртежи Д. Обрадовића (2007.). Публициста В. Мајхер објавила је 2006. књигу Казивања и искази српских вајара (33). У издању Факултета уметности Приштинског универзитета и НБ „Др Душан Радић“ из Врњачке Бање, у библиотеци „Fons romanus“ штампана је 2010. године књига есеја овог аутора О уметности и уметницима.
Објављивао поезију и есеје у Видицима (1963/64), „Човејеку и простору“ (Загреб), „Багдали“, „Повељи“, „Градини“, „Трагу“, „Изградњи“, „Политици“ итд. Објавио је 2020. књигу поезије „Откључано време“ у издању „Јефимије“ из Трстеника. За рукопис есеја „Сјај, Одсјаји, Сенке или о култури простора“, добио је 2017. награду Књижевног клуба из Краљева. Рукопис је под истим насловом штампан 2021. у издању поменутог Клуба. Обрадовић је добитник више награда и признања за скулптуру.
Скулптуре у слободном простору: Острожац код Бихаћа 1970. Прилеп (Битољ), 1975; Врњачка Бања,1979; Нова Варош, Хотел „Палисад“; Врњачка Бања; Зајечар, 2010; Сурчин – Бојчинска шума, 2011; Бела Вода код Крушеваца, Вајарски симпозијум, 2010. Д. Обрадовић је аутор више меморијалних споменика и обележја као и меморијалих портрета познатих личности Србије: Николе Тесле, Павла Мутавџића, Јована Миодраговића, Модрага Б. Протића, Бошка Руђинчанина и других.
У свом галеријском простору у Врњачкој Бањи, у Улици Олге Јовичић 3а, 2017. године, поводом 50 година стваралаштва, отворена је стална поставка његових скулптура и цртежа. У слободном простору ове Галерије постављене су његове скулптуре већих димензија.
РЕКЛИ СУ О СТВАРАЛАШТВУ ДРАГИШЕ ОБРАДОВИЋА
Петар Петровић, историчар уметности и музејски саветник у Народном музеју, Београд:
Да је Драгиша Обрадовић вајар чије је вишедеценијско стваралаштво издржало пробу времена, одавно је познато. Исцрпна монографска публикација Синтезе из 2004. године о њему и његовом раду, само је потврдила место и значај који Обрадовић има за развој српске скулптуре друге половине прошлог столећа. Међутим, да је Обрадовић истовремено и сензибилан, технички и технолошки беспрекоран, маштовит и рекли би на моменте врло снажан, експресиван цртачки виртуоз, знају углавном добро упућени у развој његовог уметничког дела.
Цртеж као такав, чист, прецизан, јасан,… који до сржи продире и разоткрива природу оног који га ствара – остаје доследан и поштен свом творцу докле год он може цртежом да се изражава. Зато се о било ком, а нарочито о уметнику какав је Драгиша Обрадовић и не може говорити ако се не упознају управо његови цртежи. Уназад више година, па и деценија, Обрадовић је упоредо са својим скулпторским остварењима представљао и своје цртеже који су, по некој већ утврђеној логици стваралачког процеса, претходили материјализацији уметникове идеје у виду треће димензије, тачније у скулптури.
Посматрајући их оним следом и у оном броју који претходи крајњем циљу – скулптури – ми у потпуности разумемо зашто Обрадовић у конструкцији цртежа размишља као вајар, док с друге стране у цртежу делује као најсуптилнији сликар. Чини се да он у свом раду подједнако добро обједињује идеју, мисао, осећај и форму, материју, линију, сенку,… и оно најважније – волумен.Трећу димензију Обрадовић у цртежу извлачи тако што у њега уноси један посебан квалитет, светлост. Као што светлост напросто исијава из његових скулптура, тако светлост и обасјава његове цртеже. То је свакако битан али не и једини квалитет Обрадовићевих цртежа, који на савршен начин кореспондира са његовим вајарским делом.
Срето Бишњак, ликовни критичар
„Обрадовић је упоран, стрпљив и доследан градитељ облика који откривају живот материје, оне унутарње, из које се рађа живот дела, али и оне која делу одређује век трајања. Он је управо и пошао од потребе да се нађу разлози узрочне везе између форме и материјала и да се открију границе преко којих стваралачка интервенција не сме да пређе. То показује и његову основну стилску оријентацију, његов однос према структури дела као конструкције духа у материји: облик је зачет у свету доживљеног а не у свету виђеног. Због тога и његови цртежи по којим конструише скулптуре нису само проста предрадња, памћење инспирације већ дело по себи, део стваралачке акције усмерене на преображај невидљивог, психолошког, мисаоног, емотивног у видљиво, просторно и временски егзистентно.“
Проф. др Богдан Богдановић, архитекта
„Изложба која је пред нама импонује, поред осталог, и озбиљношћу, и својом методском чврстином. Скрећем вам пажњу на везу између аналитичких цртежа, који се на овој изложби изврсно везују за корелативне експонате и показују, скојом је истрајношћу, постепено, незаобилазно грађена логика форме… Неколико од ових цртежа показују и један нов и вероватно будући правац нашег уметника, једну усмереност ка најтежој, нејнедостижнијој логици уметности – ка логици каузалног простора и логици знака у том простору. Нема сумње да ћемо ускоро моћи да поздравимо даље резултате на том узбрдном путу!“
Проф. др Ратко Божовић, социолог културе
„Као и увек Драгиша Обрадовић, уз скулптуре, излаже и своје цртеже. Они су плод његове ликовне медиотације и део његовог истраживачког промишљања до значења. Они имају стилске и духовне блискости са његовим скулптурама. Али су потпуно независни од његових скулпторских творевина. Независне, а сагласне. Они су можда и њихова допуна. Али и посве ново Обрадовићево ликовно путовање“.
Др Павле Васић, историчар уметности и сликар
„Важан вид Обрадовићевог стварања су цртежи тушем и четкицом, свежи, ефектни у својим контрастима облика, изведени са лепим осећањем стати кад треба или по оном Апеловом принципу стати на време. Шта више, између аналитичке брижљивости у скулптурама и експресионистичког потеза у цртежима постоји разлика, која само потврђује широке могућности Обрадовићевог стваралачког регистра. Код Обрадовића они обогаћују целину стваралачког изражаја и дају му нешто неочекивано и ведро, можда известан акценат оптимизма и вере да упркос свему што нас обавија и прети вреди живети и стварати“.
Василије Б. Сујић
„Треба нагласити да Обрадовић не негује дневну праксу, већ то препушта цртежу, који му служи уместо глине и води га директно ка раду у материјалу (камену, мермеру). На овај начин цртеж постаје самостална дисциплина, а не скулпторски запис. Фина игра коју негује у цртежу даје му могућност за проучавање облика. Експресивни набој цртежа, потиснут у скулптурама, омогућава облику најразличитије метаморфозе, што често доводи до његовог пуцања“.
Ема Радуловић, историчарка уметности
„Цртежи, од којих би се могла приредити занимљива засебна изложба, не представљају само вајарске записе у класичном смислу, мада га уводе у процес рада у самом материјалу, они су, с обзиром да се ради о ликовном медију који дозвољава далеко више слободе, у много већој мери подручје на којем долази до експресивног разигравања линија, површина, волумена. Њихова наглашена динамичност, као и драмски набој, представљају контраст мирноћи стамених камених форми.Та врста несвакидашњег емоционалног поларитета додатни је квалитет скулптури Обрадовића“.
