Поводом рођења наше прослављене песникиње Десанке Максимовић у Врњачкој Бањи је и овог 16. маја организована манифестација „На Десанкин дан“. Десанка је била редован и радо виђен гост у Врњцима у којима је налазила инспирацију за своје песме. У знак поштовања и захвалности, Туристичка организација Врњачка Бања је пре десет година покренула манифестацију која се одржава на мосту који је постао нераскидиво везан за песму„Молитва за љубав“ и легенду о Нади и Рељи.
– С пролећа, априла или маја, спаковала би Десанка кофере и долепршала би нам под својим легендарним шеширом. Могла је да бира где ће провести одмор, али јој није падало на памет да промени своју собу у ,,Серво Михаљу“, своје собарице, келнере… Прошло је много од њеног последњег боравка у Бањи, а као да је јуче било, као да је јуче изговорила ,,Наздравље вам ова вода“ на отварању Извора ,,Језеро“. Нема више Десанке, да шпарта најлепшом алејом липа, али ће успомена на њу вечно трајати, каже Горан Каравесовић из Туристичке организације.
Програм је почео тачно у подне на Мосту љубави, а учествовали су песници Миодраг Јакшић, Владимир Ђорђевић, Војислав Механџић, Илија Шаула и Вјера Мујовић глумица.
Илија Шаула је имао част да сарађује са Десанком која је значајно утицала на његово стваралаштво. Та искуства и емоције поделио је са врњачком публиком између песама које је говорио.
-Десанка је имала изузетно добар пријем код војних институција. Официри су је дочекивали као богињу и називали је богињом песништва, а мени је импоновало да се са њом налазим у том друштву, рекао је између осталог Шаула.
Сама манифестација посвећена је уметности уопште и представља прилику за сусрет и размену искустава уметника, као и за промоцију њихових талената што је и овај пут био случај.
Иначе, Десанка Максимовић је рођена 16, маја, а преминула је 11. фебруара 1993. године, у Београду. Била је члан Српске академије наука и уметности. Завршила је Филозофски факултет у Београду и била професор у Обреновцу, Дубровнику и Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Почетком Другог светског рата, отишла је у пензију, али се у службу вратила 1944. Касније се вратила у Прву женску реалну гимназију, данашња Пета београдска, и остала до коначног пензионисања 1953. Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља, међу којима су били Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крлец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и други.
Написала је збирке песама „Песме“, „Зелени витез“, „Песник и завичај“, „Отаџбино ту сам“, „Мирис земље“, „Тражим помиловање“, „Немам више времена“, „Песме из Норвешке“, „Летопис Перунових потомака“, „Ничија земља“, „Слово о љубави“, приче „Лудило срца“, романи „Отворен прозор“, „Не заборавити“, дечји роман „Прадевојчица“, збирка бајки и прозе у стиху „Орашчићи палчићи“, путопис „Снимци из Швајцарске“.