Галерија и радионица “Снежник“ која се налази у оквиру бивете истоименог извора термоминералне воде, представља још једну туристичку понуду нашег места која ће сигурно бити интересантна како туристима, тако и нашим мештанима. Након дугогодишњег познанства, директор Специјалне болнице за лечење и рехабилитацију „Меркур“, Дејан Станојевић, уметници Жикица Дачковић Жупски и Слободан Маринковић, дошли су на идеју да овај извор оживе и оплемене, како би Врњчани и гости Врњачке Бање имали додатно место где могу да уживају у делима ликовних уметника, али и да уче и стварају своја уметничка дела. Реализацијом ове идеје додатно је обогаћен културни живот Врњачке Бање. Циљ ових ликовних уметника је да привуку младе да открију свој таленат и за себе сами створе уметничко дело, које би као успомену понели из Врњачке Бање.
Жикица Дачковић Жупски, сликар српске душе, рођен је у селу Рибари код Бруса 7. фебруара 1954. године. Основну школу је завршио у Александровцу жупском, а Средњу школу за примењену уметност у Скопљу. Као стипендиста града Александровца одлази на Академију ликовних уметности у Прагу на којој завршава одсеке за сликарство, рестаурацију, графику и графичке форме, вајарство и унутрашњу архитектуру. Под покровитељством града Прага и Феникс фондације из Ротердама, на Прашкој академији ликовних уметности, завршава и постдипломске студије на тему „Чешки барок и ортодоксна иконографија“. По завршетку постдипломских студија остаје у Чехословачкој где од 1984-1986. године у сарадњи са Министарством културе Чехословачке ради на рестаурацији више барокних замкова, олтара, музеја, монументалних слика, као и више културних објеката. На његов чехословачки уметнички период надовезује се берлински у периоду од 1986-1990. године. „Небо над Берлином“ је у уметнику продубило све оно што је понео из родног краја а потом надоградио у Прагу, те улази у експерименталну фазу тасизма. Дематерализација, група објеката и први пут експерементисање са белом и црвеном бојом што је уродило плодом од око пет хиљада радова на индустријском папиру. У Холандију се сели 1991. године, где његова монохромна апстракција добија своју пуну снагу.
Од 2003. године до данашњих дана ради на пројекту TERRA TERRA – Црвена земља, који сведочи о постојању мишљења и стварању јединства доброг и злог. Обликује концентрисаност Дачковићевих идеја о животу на земљи, и за њега је Црвена земља присутна свуда. За њу каже да постоји од првог људског конфликта, неразумевања, неприхватања апсурдности, и додаје да потиче из времена када је љубав била потребна.
– Папир и црвени инкт су моја специјалност јер ту технику сам научио у Холандији и Француској, то ме је привукло, спојио сам их и тако је уродио један плод, али то је све засновано на нашој дуговековној баштини, историји уметности и све што је фрескоикона дала.
Као студент сам посећивао разне земље како бих упознао галерије, музеје и увидео како одише уметнички дух. Радио сам на многим великим пословима, уметничким, декоративним, интернационалним сајмовима. Љубав према уметности ме је одвела тамо где сам и данас, и љубав према уметности ме је извукла из свих могућих фаза током живота. Иако сам радио и стварао у иностранству, одржавао сам лепе везе и имао изложбе у Србији. Још као дечак сам јако заволео Врњачку Бању, зато што је одувек имала нешто специфично. Бања је сама по себи моћна и представља велико чудо не само за Србију већ и за Балкан.
У Врњачкој Бањи сам се нашао са својим добрим пријатељем и колегом Слободаном Маринковићем и добрим другаром Дејаном Станојевићем, без чије подршке и разумевања не би било могуће направити овакав простор који је било потребно реновирати. Скоро две године смо водили разговоре, давали идеје и коначно дошли до циља. Овај простор је фантастичан и мишљења сам да имамо једну од најлепших галерија у Србији. Такође, председник Општине, Бобан Ђуровић, који је иначе велики ентузијаста, одмах нам је пришао у помоћ, и веома смо му захвални на разумевању.
Веома ми је драго да је ова лепа идеја и прича уродила плодом. Тренутно је постављена једна изложба која ће се мењати нашим радовима из ранијих фаза уметничке каријере. Концепт организације простора је такав да ће се он користити вишенамески. Моментално, у плану је да излажемо наше радове, а такође остављен је простор и за две радионице, за тзв. примењеним техникама уметности, витража, мозаика, сликања, цртања, графита, фреско иконе. Свакако, каснији планови су такви да организујемо пар изложби са нашим колегама. Простор пружа низ могућности за обучавање нове и младе генерације људи који воле да сазнају нешто више о уметности. Имаћемо туторијале који ће омогућити мештанима и туристима да сазнају о уметности и да јој се приближе јер уметност, поред науке и културе, представља срж нашег постојања, каже Жикица Дачковић Жупски.
Слободан Маринковић рођен је 27. јула 1960. године у Краљеву. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1987. године. Магистарски рад под називом „Токови“ рађен у техници мозаика за ГКРО „7. јули“ у Трстенику одбранио је 1990. године. Специјализовао је конзервацију и рестаурацију из области сликарства у Народном музеју у Београду код професора Милорада Медића. Стручно се усавршавао у Кракову, у атељеу FURDYNA, код проф. Јозефа Фурдине где је посебно изучавао стару технику сликања на стаклу са запецањем (термичка обрада). Усавршавао се 2004. године, у Амстердаму (Холандија) и атељеу „Vantterode Glasobjekten“, Луја Лероја у области савремених метода фузионисања и ламинирања стакла. У оквиру „Атељеа Маринковић“ чији је оснивач и власник бави се реализацијом дела из области ликовних и примењених уметности, посебно техникама иконографије, фреско сликарства, мозаика, витража и фузије стакла. Члан је УЛУПУДС-а (Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије).
– Оно што ме је највише привукло у свом раду је техника зидног сликарства, у које спадају мозаик, витраж, од витража изведене технике као што су фузионисано стакло, техника гризаја и многе друге комбиноване технике. Данас је актуелна мултикултуралност, односно комбиновање различитих техника. Могуће је да се уметник бави са више дисциплина, истовремено спајајући те дисциплине у неку своју ликовну креативност.
Људи из овога краја су показали једно велико интересовање за ликовну и примењену уметност. Током своје каријере бавио сам се и мозаиком, на коме сам и магистрирао, а магистарски рад се налази у фирми 7. јули у Трстенику. Сарадња са Врњачком Бањом и околином је резултирала реализованим пројектима као што је некадашњи Хотел Београд, Пекара Јаћимовић, Хотел Соларис, као и низ пројеката за индивидуалне наручиоце. Од капиталних објеката на којим сам радио је рестаурација витража Народне скупштине Србије, Народног музеја у Београду, Синагоге у Суботици, Манастира Жиче и Епархијског дома у Краљеву. Манастир Сопоћани сматрам круном свог рада где је направљена синтеза савременог третмана стакла са класичним витражом. Сада на исти начин радим Краљеву цркву у Студеници, а такође фузионисано стакло сам применио у Цркви у Дежеви, месту где је рођен Свети Сава. Поред фузионисаног бавим се и ламинираним стаклом. Поред фузије стакла и савремених техника бавим се и класичним витражом, и у том смислу споменуо бих Цркву Свете Катарине у Бару из 15. века, и једина два декоративна елемента у тој цркви су моји витражи који су изведени у техници меког олова. У оквиру Атељеа „Маринковић“, који постоји од 1990. године, подразумева се екипни рад. Примењена уметност, не може да се ради индивидуално, мора да постоји тимски рад који ће довести до резултата, поготово у области монументалног сликарства, које се данас све више назива зидно сликарство.
У оквиру ове Галерије биће изложени радови које нас двојица као уметници стварамо. Почетком наредне године биће организовани туторијали и радионице. Полазници ће моћи да сазнају нешто више везано за технике витража, биће организовани курсеви фузионисања стакла, иконографије, ручно прављеног папира, сликања на папиру, платну. Грађани Врњачке Бање, околине и туристи за време свог боравка имаће могућност да током три дана схвате основне елементе израде рецимо технике витража и да за та три дана дружења исеку пар комада, да их саставе у једну целину и да тај елеменат понесу својим кућама. То је нешто што је Врњачка Бања и њено руководство препознало, тако да сам убеђен да ће се обогатити туристичка понуда Врњачке Бање. Овај наш простор неће бити само за разгледање, већ и за рад, курсеви ће бити врло добри. За три дана може доста тога да се научи и за тај период семе интересовања биће бачено, а временом оно ће се примити. Ми учимо погледом, довољно је да сте у радионици и врло брзо онај ко је креативан и ко осећа ствари може да схвати како се ради, шта се ради и због чега се ради. Имам педагошко искуство, могу да компресујем то знање другом и да га наведем да заиста у кратком року уради одговарајући рад.
Моје пријатељство са Жикицом Дачковићем датира одавно, направио ми је конекцију на вишем курсу у Амстердаму код Луиса Лароја, где сам радио ламинирано и фузионисано стакло. Када се Жикица вратио у Србију, имали смо идеју за оваквим пројектом, наишли смо на разумевање Дејана Станојевића, који је ту идеју препознао као добру. Простор бивете Снежник је био одговарајући, транспарентан, сав у стаклу, тако да смо заједнички дошли до идеје да би имало смисла покушати. Од тренутка отварања Галерије увидели смо да интересовања има, и да све више долазе млади људи који се распитују за курсеве, каже Слободан Маринковић.
